Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

римским тестаментом а нарочито ca питањем да ли je de cuius могао правити тестамент ако je имао sui.

Познато нам je да су установе које су ограничавале слободу“ избора наследника и уопште слободу располагала у тестаменту (нужно наследно право, ограничена легата) створене крајем републике и почетком принципата значи у времену када testamentum calatis comitiis више није био у употреби. Сличне установе у првобитном римском праву нису нам познате и врло je вероватно да их није ни било.

Из ове чињенице класична теорија, која преко Шмита и Данца (4) има међу својим присталицама и тако истакнуте романисте као што су Жирар и Моније и код нас проф. В. Корошец, извлачи закључак да je пре ових ограничена de cuius имао апсолутну слободу избора наследника.

„Отац je могао, по сили своје patria potestas, лишити suus-a. његове својине, ексхередирати га, као што га je могао и убити, лишити га живота. Али да му имовина не би припала, pater га je морао лишити ње, морао га je из ње експроприсати. Пре тога je није могао предати другоме. То je логична последица характера sui heredes. Њима овај захтев може користити: y време кад je тестамент прављен у форми закона предложеног од понтифа, привући пажњу народа и свештенства, које би мање зачудило просто заборављање некога suus-a у тестаменту; док je тестамент био јаван - учинити да ce de cuius предомисли због скандала који би изазвала неправична ексхередација; исто тако присилити га да више одмери своје разлоге пред својом савешћу, што не би урадио при прећутној ексхередацији, а нарочито пружити suus-y могућност да се позове на неки од разлога ништавости који су увек последица повреде правила о форми. Али ова установа није уведена само због ових користи, које су само могле допринети да се она. задржи и доцније и у преторском праву прошири на liberi. Она je произашла из самог положаја suus-a. Зато она мора бити исто тако стара као и установа suus-a, досезати до првих комициских тестамената, у којима се тражило од народа да специјалним законом отклони примену општег. То je експропријација која je у почетку вршена од самог народа на основу његове законодавне власти, а доцније када je ово право на њега пренето, од стране завештаоца.”(s) ' „Ексхередација лишава потомка његовога својства heres-a и дозвољава paterfamilias-y да пуноважно располаже имовином које je

(4) A. Schmidt, Das formelle Recht der Notherben, Leipzig 1862. Danz„ Lehrbuch der Geschichte des römischen Rechts, 11, 1873.

(5) P. F. Girard, Manuel élémentaire de droit romain, 1924 p. 899.

EXHEPwEDATIO SUI