Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

44

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ексхередирани лишен, и то било у корист extraneus-a било у корист другог suus-a” (Girard, op. cit. стр. 901).

Исто мишљење заступа и Моније: (6) „Sui имају урођено право на наслеђе свога paterfamilias-a: да би могао располагати у корист некога другога, шеф породице je морао путем формалне ексхередације претходно лишити наслеђа чланове своје породице..„Сви sui морају бити или именовали за наследнике или искључени из наслеђа. I. Право ексхередације sui je неспојиво са структурам римског друштва и римске породице. Основни недостатак класичне теорије je у томе што je тако схваћена завешталачка слобода потпуно страна животним условима и схватањима Римљана у време када je testamentum calatis comitiis био у употреби и што ниједан од аених основних аргумената не стоји онако како га je она схватила.

Несумњиво je да нема ниједног прописа који je у овом Бремену ограничавао завешталачку слободу paterfamilias-a. Из тога, међутим, не треба закључити да je она била неограничена. Напротив, ограничена није било зато што Римљани тада нису могли имати претставу о таквој завешталачкој слободи каква се класичном римском праву појавила. Ту није у питању један или други могућ начин правног регулисања овога питања, већ могућност схватања ко ja je друштвено условљена. Оно што се Римљанину из времена краја Републике и почетна Принципата чинило могућим или чак природним напр. да чланове своје породице лиши наслеђа Римљанину из времена Закона од дванаест таблица није могло ни пасти на памет. У условима под којима je живео, таква могућност њему, није могла бити позната. Његозо време, његови услови су имали друто схватање завешталачке слободе. Зато није било забране, није било ограничења јер није имало шта да се ограничи или забрани, пошто се такви случајеви нису дешавали, или се бар нису дешавали тако често да би могли скренути на себе пажњу. Степей развитка Римљана, економска структура и односи у породици то нису дозвољавали. времену о коме говоримо римска породица je водила затворену кућну привреду, базирану на обрађивању сопствене земље и сопствених стада. Степей развитка производних снага био je тако низак да je захтевао напоран рад више лица свих чланова породице да би се добила најнужнија средства за опстанак. Оне нису биле још ни толико развијеие да би омогућиле масовно искоришћавање робовске радне снаге. То je нагонило све чланове породице на заједнички рад а истовремено условило чврсту повезаност свих њених чланова. Размена je била још увек врло слабо разви-

(8)Н. Monier, Manuel élémentaire de droit romain, I, 1938, p. 620.