Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Чињеница да je т.зв. нужно наследно право као и ограничение легата настало тек пред крај Републике, никако не доказује да je у римском праву Закона од дванаест таблица поетојала апсолутна завешталачка слобода, односно да je постојала раширена пракса да paterfamilias искључи чланове своје породице из наслеђа и за наследника постави extranei. Из којих разлога би се „схватање јавног мњења” да ексхередација sui претставља „повреду officium pietatis” појавило тек пред крај Републике, ако je и пре тога, постлала пракса ексхередације? Из којих разлога би овакви поступци пред крај Републике престављали атак на officium pietatis и вређали јавно мњење, а у време Закона од дванаест таблица не?

У другој половики Републике то je била много мања неправда према члану породице, него у време Закона од дванаест таблица, jep je таквом сину тадашња економска структура давала пуно могућности да као Слободан човек, не умашујући свој друштвени ранг прибави потребна средства за живот. Могао je ступити у војску, која je тада била професионална; ступити у другу државну службу нарочито у провинцијама; узети у закуп део државне земље, ступити у ортаклук са финансијером и предузети неки трговачки посао или узети у закуп државне радове, узети новац на зајам од банкара и предузети самостално неки посао, бити финансиран од другога при изберу за магистрата итд. Све ове могућности нису постојале у време Закона од дванаест таблица. Укратко, у време када се querela inofficiosi testamenti појавила, зависност чланова породице од наслеђене породичне имовине je много мања него у време тестамента calatis comitiis, па би њихово искључење из наслеђа, ако би се таква пракса појавила у време Закона од дванаест таблица, знатно више претстављало повреду officium pietatis и знатно више вређало јавно мњење него у време центумвира.

Реч je о томе да се querela inofficiosi testamenti, као и ограничение располагања легатима, заиста појавила као реакција на повреду officium pietatis коју je изазивала пракса ексхередације sui. Али баш то доказује да су пракса ексхередације и право paterfamilias-a да за наследника постави extraneus-a, настали пред крај Републике и да раније нису постојали. Jep je ексхередација sui била одувек, откад се у пракси појавила, повреда officium pietatis. Она je по својој суштини таква да мора одмах изазвати реакцију и бити ограничена. Особито у време Закона од дванаест таблица, када би оваква пракса, видели смо, била не само повреда officium pietatis, него и најтежа казна за чланове породице, поступай који нормалном Римљанину тога времена заиста није лако улазио у главу.

Пред крај Републике ексхередацију су омогућавали развијена трговина, релативно лака могућност набавке робова и добијања државне земље, развијено занатство и груба експлоатација провин-

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА