Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

еУДСКА ПРАКСА

83

војници причине при вршењу службене дужности имала да одговара исто као и за остала војна лица. По Закону о служби у Југословенској народној армији држава одговара за штету коју војна лица причине грађанима a према чл. 4 истог Закона у војна лица спадају војници, подофицири, генерали и адмирали и војни чиновници. Према томе, код материјалне одговорности војних лица правила ове одговорности односе се на сва војна лица без изузетка, па се и питање застарелости за тужбу ради накнаде штете има решити за војнике исто као и за остала војна лица која су свакако службеници. 3. Који рок застарелости треба применити код материјалне одговорности државних службеника? Прописи о материјалној одговорности државе и њених службеника заиста су специјални према правилима о накнади штете из грађанског права, али одговорност државе није изведена из ових правила већ из Устава ФНРЈ. По начелима грађанског права, уколико то није посебним законом друкчије прописано, цени се да ли постоје услови за одговорност и обавезује штетник на плаћање накнаде. Али, да нема одредбе Устава ко ja утврђује начело материјалне одговорности државе и службених лица за штету нанету грађанима при вршекьу службене дужности, питанье je да ли би била довољна начела грађанског права за одговорност државе као што то наше право регулише (5), Већ je давно правилно уочено да посебне одредбе у Уставу и специјални прописи у службеничком праву о одговорности државе и њених службеника указују да основ ове одговорности државе не треба тражити у грађанском праву (6). Грађанска одговорност самих службеника join би се и могла засновати на грађанском праву, кад о њиховој одговорности не би било посебних прописа, али je несумшиво да не може бити одговорности или боље јемства државе за штету коју њени службеници могу причинити грађанима у вршењу службене дужности, ако ова одговорност односно јемство није посебно регулисано Уставом и специјалним прописима. Србија je напр. имала Грађански законик од 1844 али je тек Устав од 1888 омогућио да грађанин може тужити службеника без претходног одобрења надлежног органа власти (чл. 28) (7). Међутим, и поред тога што се више није тражило прет-

(5) По себи се разуме да у привредном пословању држава одговара по правилима грађанског права. Овде je реч само о одговорности државе за штету коју државни службеници могу проузроковати грађанима вршењем своје службене дужности.

Види Dr, Jurij Stempihar, Civilno pravo. Osnutek posebnega delà obveznosti. Ljubljana, 1952, стр. 109 —110,

(6) Dr Rudolf Sajovic, Odgovornost države in samoupravnih teles po čl. 18 Ustave, Slovenski pravnik, 1928, str, 134.

(7) Јаша Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Београд, 1936, стр. 309.