Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ходно одобрење за тужбу, изричито je било прописано да могу бити тужени државни чиновници, званичници, претседници општина, кметови и општински званичници па чак и министри, судије и војници за које су важиле посебне одредбе, али ни речи није било о одговорности односно јемству државе за своје службенике. Ова одговорност односно земство државе за пггету коју проузрокују грађанима њени службеници, улази у наше право тек Уставом од 1921 године по чијим су одредбама за ову штету одговарали држава или самоуправни органи, с тим да се они регресом могу наплатити од службеника (чл. 18). Овде je реч о Србији jep je у другим напгим крајевима под Аустријом било одговорности државе и пре 1921 године, али je она и тамо била изричито прописана позитивним правом (8). Из свега изложеног следи да за одговорност државе нису довољна само начела грађанског права о одговорности већ се ова одговорност мора прописати посебним прописима. Према томе, одговорност службеника код нас je доиста специјална према правилима о накнади штете из грађанског права али je изведена из Устава а не из грађанског права по чијим се начелима само цени да ли постоје услови за одговорност, утврђује штета и одмерава накнада. У нашој послератној литератури већ je истакнуто да je код нас ова одговорност државе и њених службеника изведена из Устава и да поред осталог претставља извесно сужавагье опште одговорности (9). Ово сужавање опште одговорности нарочито се огледа у краћем року застарелости за подизање тужбе ради накнаде штете. Отуда je важно питање хоће ли се за све државне службенике примењивати краћа застарелост из Закона о државним службеницима. Према наведеном гледишту Врховног суда, следило би да се ова краћа застарелост не би могла применити код штете коју проузрокују грађанима војна лица. Према томе, пошто су и припадници Народне милиције по Закону о Народно ј милицији (чл. 86) одговарали по чл. 40 Закона о државним службеницима, то значи да се у нашем праву на све државне службенике, изузев војних лица, примењивао краћи рок застарелости. Да ли je ово решење исправно? Могу ли се војна лица, у погледа рока застарелости код одговорности за штету проузроковану грађанима, издвојити од осталих службеника, само зато, што тај рок није прописан у Закону о служби у Југословенској народној армији? Код тумачења празнина појединих прописа из службеничког права мора се узети у обзир читав наш службенички систем. Отуда се и овде, код тумачења празнина у прописима о материјалној одговорности службеника, мора имати у виду цео службенички систем и то тим пре што je ова одговорност изведена из Устава а не из грађан-

(8) Dr R. Sajovic, op. cit. str. 127 —134.

(9) Dr Marko Kalođera, Zastarni rokovi zahtjeva za naknadu štete, Odvjetnik, Glasilo Advokatske komore, Zagreb, 1952, br. 1, str. 6.