Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

370

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Ипак би ce пропису Ошптег дела Кривичног законика из 1947 могло замерити што кривичну одговорност за намерну actio libera in causa одређује потврдно, док би било боље одречно одредити да ce пропис о некажњивости душевно поремећеног извршиоца не примењује У случају такве радње. Потврдно утврђивање кривичне одговорности извршиоца који ce сам ставио y стање привремене душевне поремећености y намери да y таквом стању учини кривично дело, могло би да доведе y забуну кад би створило утисак да ce кажњава само извршилац оваквих намерних радњи, па да ce према томе извршиоци нехатне и евентуално умишљајне actio ad libertatem relata не кажњавају (21). Кад ce пак. као што то чине швајцарско, гтљско и игалијанско кривично законодавство, као и норвешко уколико ce односи на директно умишљајне радње, одречно пропише да ce одредбе о некажњивости душевно поремећеног не примењују ако ce он сам довео y такво стање y намери да y том стању изврши кажњиву радњу, тад ce отклаља могућност овакве забуне. He ствара ce утисак да ce кривична одговорност ограничава само на намерне радње, иако ce y закону само оне помињу, него je јасно да ce она распростире и на нехатне и евентуално умишљајне радње, y смислу општих прописа о виности и урачунљивости. Такав начин прописивања кажњивости actiones liberae in causa y Кривичном законику изгледа најприхватљивији, не само због своје теориске исправности, већ и зато што je псцрпан, јасан и без непотребних понављања.

Михаило М. Аћимовић

(21) Није искључено да Je баш y циљу отклањања оваквог тумачења, на које Je наводио потврдни пропис чл. 6 ст. 3 Крнвичног законика из 1947 о кривичноЈ одговорности за намерне радње, дошло до проширења формулациЈе и на нехатне и евентуално умишљаЈне радње y истом члану новог Кривичног законика.