Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈА

369

јеве кад су ce учиниоци нехатно ставили y стање потпуне неурачунљивости, па y таквом стању учинили кривична дела која ce само умишљајно могу да изврше (крађа, непријатељска пропаганда итд.) (19). Пропису члана 6 става 3 стављене су са разних страна различите примедбе, али су ce оне односиле више на јасноћу формулације, него на њену ширину. Њему ce замерило да по својој стилизацији допушта тумачење да ce не односи на умишљајна већ само на нехатна кривична дела, да не прави разлику између врста умишљаја, да захтева понекад тешко доказивање постојања потпуне неурачунљивости y коју ce учинилац сам ставио итд (20). Међутим, и y јасноћи би ce више добило променом ширине формулације, односно обухватањем уже садржине, него са мањим изменама y стилизацији. Ужа формулација коју усвајају швајцарско, пољско и италијанско кривично законодавство, и која предвиђа кривичну одговорност само за actio libera in causa чији ce извршилац учинио неурачунљивим y намери да y таквом стању учини кривично дело, јаснија je од осталих и мање доводи до погрешног тумачења y пракси. Стога што не обухвата нехатне ,и евентуално умишљајне радње, чија кажњивост није спорна ни онда кад y закону није изричито наглашена, таква формулација не може довести до погрешног приписивања нехата због самог опијања, као ни до погрешног кажњавања за дело које ce може учинити само умишљајно, a које je учињено y потпуној неурачунљивости y коју ce учинилац ставио нехатно. Додуше, и кривична одговорност за намерне actiones liberae in causa проистиче из самих прописа о виности. И код оваквих радњи одлучујући je тренутак довођења y стање неурачунљивости. пошто je могуће да ce извршилац свеоно учини несвесним оруђем за спровођењем свога плана. Па ипак je потребно да ce кривична одговорност предвиди баш за ове намерне радње, и то зато да ce, y отсуству посебног ослонца y закону, не би посумњало y трајање умишљаја и због тога погрешно применио пропис о неодговорности душевно поремећеног извршиоца, односно да ce са извршиоцем радње код које постоји најтежи облик виности (директан умишљај) не би поступило блаже него са извршиоцем нехатне или евентуално умишљајне actio libera in causa. Из ових разлога изгледа да je решење које je y погледу формулације дато чланом 6 став 5 Општег дела Кривичног законика ФНРЈ из 1947 и којим ce предвиђа кривична одговорност само y случајевима довођења y стање привремене душевне поремећености y намери да ce y таквом стању учини кривично дело, боље и за праксу погодније од решења датог нашим садашњим Кривичним закоником.

(19) М. Belčić: Uračunljivost, Naša zakonitost br. 10/52, Zagreb, str, 416 i 417.

(20) Naša zakonitost br. 10/52, str. 418.