Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

435

службеницима (Службени лист ФНРЈ бр. 100/49). Наиме, треба разликовати материјална права y погледу којих су задружни службеници изједначени са државним службеницима од остваривања и заштите тих права. Према томе, изједначење ce односи на материјална права, a y погледу њихове заштите има ce применити Закон о решавању радних спорова, што значи да je надлежан срески као радни суд без обзира на вредност спора (Збирка одлука врховних судова, I, Београд 1952, правни случај бр. 299). Међутим, y пракси Врховног суда АПВ ово становиште je прихваћено тек средином 1953, јер je овај суд током 1952 и почетком 1953 донео неколико погрешних решења, одређујући надлежност окружног суда на основу чл. 18 Закона о државним службеницима (Решење Гж 218/52 од 27 еептембра 1952 и Гж 60/53 од 28 фебруара 1953), мада je напр. Окружни суд y Панчеву одлучио правилно да je за тужбу надлежан срески као радни суд (Решење Г 925/52 од 21 јануара 1953). На основу измењене праксе Врховни суд АПВ je одобрио (Решење Гж 175/53 од 19 јуна 1953) правилно становиште Окружног суда y Сомбору (Решење Г 151/53 од 26 марта 1953) и поводом сукоба надлежности предмет тужиоца задружног службеника доставио Среском суду y Жули на расправљање.

Др.

Карољ Ђетваи

ПРЕУЗИМАЊЕ ДУГА. ОСЛОБОЂЕЊЕ СТАРОГ ДУЖНИКА ОД ОБАВЕЗЕ

„Пресудом Окружног суда делимично je уважен тужбени захтев и обавезан туженик В. М. да платм тужиоцу 53.961,82 динара на име дуга, 4% камате од 28-VIII-1951 год. и парничне трошкове, a одбијен je захтев да ce солидарно са В. М. обвеже и туженик В. И., зато што je В. М. пристао да тужиоцу плати спорни износ и тиме прими на себе дуг В. И., тако да нема места изрицања солидарне обавезе. По жалби тужиоца Врховни. суд je преиначио ггрвостепену пресуду и обвезао туженика В. И. из ових разлога: „Погрешан je правни став суда првог степена, да je обавеза В. И. да плати дут, који признаје, престала услед чињенице да je туженик В. М. примио на себе обавезу да плати дуг В. И. јер цесија дуга ослобођава обавезе главног дужника само y том случају, ако и поверилац пристане на такву цесију, што y конкретном случају не стоји, пошто je тужилац управо проширењем тужбе и иа В, И. јасно иопољио свој став a наиме да не испушта из обавезе В. И.” (Пресуда Врховног суда HP Србије ГЖ 102/52 од 22 фебруара 1952. обчављена y Збирци одлука врховних судова, I, Београд, 1952, бр. 119, стр. 134). 1. Потребно je одмах указати на то да пресуда Врховног суда

HP Србије употребљава термин цесиј.а дуга за означавање преузи-