Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

469

СУДСКА ПРАКСА

Становиште да ce при одмеравању казне малолетнику за више кривичних дела y стицају могу прећи границе висине казне строгог затвора предвиђене y чл. 72 ст. 2 и 3 Кривичног законика не може ce прихватити, јер би то претстављало кршење начелног става који наш Кривични законик заузима y погледу кажњавања малолетника. Ако би ce ово становиште прихватило, то би значило да ce према малолетнику (чак и млађем) може изрећи казна од двадесет година строгог затвора, из чега би произилазило да кад je y питању стицај кривичних дела, малолетство не утиче на ограничење максималне висине казне строгог затвора. Такво становиште међутим не ripoизилази из Кривичног законика. Насупрот томе, Законик чак и y случајевима најтежих кривичних дела ограничава казну строгог затзора за малолетнике на петнаест односно десет година, док y односу на млађе малолетнике чак и y овим случајевима предвиђа могућност замене казне васпитно-поправним мерама (чл. 68 ст. 2 Кривичног законика). Овакво становиште водило би y појединим случајевима и нелогичним решењима, тако да би ce, например, старијем малолетнику за две крађе извршене за време пожара или поплаве или на дрзак начин могла изрећи казна од двадесет година строгог затвора, док за најтеже дело против народа и државе или најтежи облик убиства не 6и могао бити кажњен више од петнаест година строгог затвора. Приговор да y стицају може бити и велики број кривичних дела, те да y том случају задржавање на максимуму од петнаест, односно десет година претставља ограничење које изречену казну y том случају чини несразмерном и благом, не би био оправдан, јер би ce исти могао истаћи и за ограничење висине казне за дела y стицају општим законским максимумом односне врсте казие, што Законик ипак чини из познатих и опште прихваћених разлога. Исто тако неприхватљив je и аргуменат да Кривични законик y чл. 66, y коме наводи које ce казне не могу изрећи малолетнику, не наводи никаква ограничења y погледу изрицања казне строгог затвора, јер ce y овом пропису наводе само оне казне које ce уопште не могу изрећи малолетнику, што није случај са казном строгог затвора чије ce одмеравање за малолетнике посебно регулише одредбама чл. 72 Кривичног законика. He стоји ни основни аргуменат горњег становишта да Кривични законик y чл. 72 одређујући максимум казне строгог затвора за малолетнике употребљава израз „за дело” из чега би требало закључити да ce одредбе овог члана могу применити само y случају ка Д je y питању једно кривично дело a не и више кривичних дела y стицају. Кривични законик уствари употребљава овај израз зато што хоће општи максимум казне строгог затвора за малолетнике ,да одреди друкчије када je y питању кривично дело за које ce може