Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

472

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

науци о друштву да допринос са наших терена. Судећи по свему, y извесном погледу ми спадамо y ретке земље y којима ce извесни облици могу још непосредно посматрати. Благодарећи нарочитом стицају околности y нашој земљи на селу ce може још наћи живих доказа који су давно шпчезли на друтим местима. Нарочито y њеном српском делу који je, живећи под Турцима, био сачувао релативну локалну слободу и независност, те су тако могли слободно деловати фактори који су другде били мање или више пригушени од стране јаче и живл>е државне' власти него што je била турска. Вукосављевић je то уочио и утврдио многе врло интересантне чињенице. Излагање тих чињеница чини добар део ове књиге. Али ce ВукосавЈвевић није ограничио на то. Он je y материјалу уочио која ce гтитања постављају, та питања формулисао и груписао и дао своју интерпретацију оног дела историје сељачког друштва која ce може сагледати кроз постанак и развитак земљишне својине на селу. По Вукосављевићу сва питања која ce постављају y овој материји могу ce груписати око три главне тачке, око постајања земљишне својине, око „распоређивања” парцела и око ~уобличавања баштенског права’’. To вреди како за приватну тако и за колективну својину. Он сматра да ce ради о три групе питања, мање више одвојене, и мисли да ce y њима исцрпљује проблематика историје земљишне својине. И по реду којим je водио своја излагања види ce да он сматра да ce ту ради о три процеса и због тога свакоме од њих посвећује посебне одељке. У основаност оваквог гледања на ствари могло би ce сумњати. Својина чим „настаје“ нужно ce и ~правно уоблнчава“, a од кога ће земљиште сел>ак крчити и захватати одређено je његовим прлвредним потребама. He бп ce рекло да су то „три линије" по којима ce врши развијање својине. Ради ce о једном процесу, али који може бити посматран са више тачки гледаша. И то je, y ствари, оно што je Вукосавл>евић учинио. Он je истраживао, прво, како je сељакова својина заснована и тим поводом говорио о крчењу и захватању, a затим о деобама колективних земљишта. Затим je испитивао која je права селзак имао y почетку на земљи до које je тако дошао, a која je права на истој земљи имала сеоска заједница, и како су ce та права повећавала, односно смањивала, те ce тако својина постепено уобличавала. Ту je нарочито добро изнесен однос појединца и друштва и то изгледа најбољи и најзначајнији део кшиге, и поред тога што ce ауторове конструкције и разлагања о суштинп права својине и осталим правним проблемима не могу примити без великих резерви. Најзад, он je истраживао „распоређиваше при захватању земљишта”. Управо, он своја излагања врши нешто друкчијим редом и одмах после ~настајања" својине, говоои о „распоређивању” при захватању, и најзад о „уобличавању баштенског права". Али ja сам групе проблема поређао оним редом којим je Вукосављевић, тако ми ce чини, приступао свакој појединој y току година својих истраживања и размишљања. Изгледа да их je он издвојио по томе како je током времена откривао постојање проблема, и како ce временом при испитивању историје земљишне својине стављао на разне тачке гледања. Ако би то било тачно, онда овај његов начин излагања ствари не би значио „праћење три линије”, него би нам откривао историју Вукосављевићеврlх истраживања и размишљања. Од притиска те историје он није могао да ce ослободи, те није могао да „води по једној линији” оно што и јесте један јединствеии гтроцес. И тако поред резултата Вукосавље-