Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

337

SUPERFICIES SOLO CEDIT

градњу, зграда ce могла продати или je прелазила заједно са зешвиштем y својину градитеља: Ad curatoris rei publicae officium spectat, ut dirutae domus a dominis extruantur. Domum simptu publico extructam, si dominus ad tempus pecuniam impensam cum usuris restituere noluerit, jure earn res publici distrahit (17). Ограничења примене принципа „superficies solo cedit“ y времену посткласичног гграва, како смо видели, врло. су знатна. У пракси, мислимо, њима je укинута и апсолутност и ексклузивност земл>ишне својине. Најважнији разлог који je довео до тога, сматрамо, била je привредна ситуација Рима y времену пропасти робовласничке привреде. Општа економска криза захтевала je да ce својина над земљиштем схвати на један нови начин начин који je био опречан схватању те својине y времену цветања рсбовласничког поретка. За излазак из кризе и за одолевање варварима било je потребно што више заинтересовати људе за производњу, било je потребно решити питање исхране римског становништва, јер то више није могло бити решено применом робовског рада. Огромни комплекси земљишта који су остајали необрађени, помањкање радне снаге на огрошшм латифундијама и салтусима довело je до тога да су римски земљишни поседници путем императора, били присиљени да напусте ранији принцип ексклузивности и апсолутности приватне земљишие својине и допуштали окупацију земљишних поседа. Тиме je, уствари, био аброгиран, бар као општи принцип, принцип „superficies solo cedit”, a тиме cy створене и основе за прелаз на схватање о „подељеној земљишној својини,” што je било карактеристично за феудално схватање својине (18). Слични разлози деловали су да дође до аброгирања тога принципа и на градским земљиштима. Пред крај римске империје, како je познато, настала je озбиљна депопулација градова, јер je градско стаиовништво под пресијом привредне и политичке анархије напуштало градове и бежало на село. У градовима су услед тога остајале многе напуштене зграде, na je јавни интерес захтевао да ce те зграде оправл>ају и спасава живот ршиских вароши. У томе циљу, сем наведеног ограничења примене принципа „superficies solo cedit”, била су прописана и многа друга ограничења приватних сопственика y располагању својим зградама. Забрањено je било, например, продавати украсне стубове, рушити зграде да би ce извукао и продао вреднији материјал и слично (18). Општа криза робовласничког система довела je, дакле, до делимичног аброгирања принципа „superficies solo cedit”. Око je, истина, фигурирало и даље y Јустинијановој кодификацији али je y пракси.

(17) D 39, 2, 46, a упореди и С 8, 10, 5. (18) Овде би требало указати и на важност установе precarium-a, Јер le путем те установе врло често баш то окупирано земљиште поново долазило y својину великих поседника, док je само детенција до опозива оста-Iала y рукама ситних људи.