Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

338

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

под притиском новонасталих економско-друштвених односа, изгубило од свог значаја и фактички je бшго на снази тек утолико што je још увек осигуравало оне сопственике земљишта који су могли и настојали да на економски одговарјући начин употребљавају своја имања. У свим случајевима кад су та имања прелазила границе могућности ехономске експлоатадије појединих сопственика, друтим речима, кад су била, запуштена, сопственици су ce извргавали опасностц да их изгубе и да ce на њих више не примењује поменухи принцип, већ да ce с њима поступи управо обрнуто. Погрешно je зато, чини ce, принцип „superficies solo cedit” посматрати као принцип који je живео и био нужно везан са схватањем римске својине. Он je, као што смо видели, y условима просперитета робовласничког друштва, y условима кад су сопственици огромних земљишних поседа могли да y свако време за обраду тих поседа добију довољан број робовске радне снаге, имао значаја и одржавао je и фактичке и правне односе над римским латифундијама. Али, то je трајало само дотле док су постојале такве могућности. Како je тих могућности постепено несхајало, нестајало je и примене тога приншша. Сама чињеница да принцип „superficies solo cedit” није био трајно и доследно сггроведен y римском класичном и посткласичном праву, да je имао свој ексномско и друштвено условљени развој. мора наметнути питање кад ce и због чега ce тај принцип и појавио y римском праву. Знамо да je он потпуно јасно и недвосмислено изнесен y Гајевим институцијама. Да ли je можда ту и порекло тога принципа? Као што смо већ поменули, све до аграрног закона од 111 године пре наше ере режим својине над латифундијама које су тек настајале био je режим јавно-правне својине. Латифундије je највећим делом сачињавао окупирани д'ео agri publiai. Њихови сопственици су били обавезни да државној благајни плаћају одређене доприносе vectigal, sriptura итд. (19). Тек законом од 111 године окупатори латифундија ослобођени су од дажбина према држави Ti добили су земљишта y слободно располагање. Од тога времена y пуном свом спсегу почиње развој приватне својине над земљиштима y Риму. Чини ce да y том перисду развоја римске земл>ишне својине још увек није био формиран принцип „superficies solo cedit”. Ha ту мисао долазимо поводом једног Цицероновог текста: „Item quod in re pari valeat, valeat in hac quae par est. Ut quoniam usus auctoritatis fundi biennium est, sit etiam aedium. At in lege aedes non ap-

(19) Финансискн ефекат убраних доприноса био je незнатан. Види о томе Frank, An Economic Survey of Ancient Rome v. i, Rome and Italy ot the Republic, Baltimore, 1933, p. 139 seq. p. 229 seq.