Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

340

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

аграрне реформе наводила баш чињеницу да je „ager publicus” имплантацијама и инедификацијама, извршеним од стране поседника, задобио сву своју вредност и да би било неправедно и нерационално да ce земљиште одузме онима који су од некорисног земљишта створили узорна пољопривредна имаша. Другим речима, по Апијановом пзказу, земљорадничка аристократија y времену преовладавања режима agri public! сматрала je да као правну максиму треба прихватити принцип дијаметрално опречан пришршу „superficies solo cedit”, који би требало формулисати: superficiel solum cedit. Да to нису биле само празне жел>е римских аристократа, показала je чињеница што je тај принцип, уствари инверзија пршгципа „superficies solo cedit”, коначно и озакоњен. У том смислу треба тумачити lex agraria од 111 године пре наше ере. Тим законом je одређено да сви поседници, односно сви они који су извршили имплантадије и инедификације на одређеним врстама agri public! постају и сопственици тога земљишта: q ] ibu [s i]n terra Italia Illvir dédit adsignavit reliquit inve formas tabulasveretuhtreferiveiussit: ager locus aedificium omnis quei supra scriptu[s est .. . extra eum agrum locum de quo supra except] um cavitufmve est, privatus esto ... eiusque locei agri aedificii emptio venditi]o ita, utei ceterorum locorum agrorum aedificiorum privatorum est, esto; censor que quei quomaque erit facito, utei is ager locus aedificium, quei e[x hace lege privatus factus est, ita, utei ceteri agri loca aedificia privata in censum referatur (22).

Тим фактом, међутим, настале су квалитативне промене y интересима земљопоседника, постављени су темељи за настајање принципа „superficies solo cedit”, који, иако y времену Цицерона још није јасно формулисан, добија тачну и прецизну формулацију y времену Гаја и отада важи за све време просперитета римске државе као општи принцип римског права, док под зтицајем настале кризе робовласшгчког система и сувише великог распона латифундија и салтуса не постаје анахронизам. Тада царско законодавство уводи ограничења која ce y суштини противе и која y суштини унипггавају принцип који je био израз просперитета робовласничког Рима, који je био израз сагласности између производних снага робовласничке државе и њених продукционих односа.

Историја приндипа „superficies solo cedit”, тако посматрана, показује да je тај принцип био плод тачно одређених историских услова робовласничког Рима и да ce y римском праву задржао тако дуто док су деловали услови који су га произвели. Чим je нестало тих услова, нестајало je и тога начела, a пре него су ти услови формирани њега није ни било.

Др.

Иво Пухан

(22) Lex agraria, 7 et 8 (Bruns, Fontes, p. 75).