Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

SUPERFICIES SOLO CEDIT

339

pellantur et sunt ceterarum rerum quarum annuus est usus. Valeat aequitas, quae paribus in causis paria jura desiderat” (20).

Ha tom месту Цидерон, расправљајући o компарацији као доказном средству, јасно указује да ce још y његово време, дакле, y периоду пред крај републике, могао да ce замисли и да je постојао пренос својине над зградама независно од прешзса својине над земљиштем на коме су зграде саграђене. Цицерон, даље, на том истом месту каже да режим над зградама и над земљиштем, због тога што и једно и друго од њих претставља „causas pares”, треба да ce no прописима римске „aequitas” повињава „paribus juris“.

Такав Цицеронов текст, сматрамо, одлучан je аргуменат за мшљеше да принцип „superficies solo cedit” није старији од класичног доба римског права. Да je тај принцип важио y Цицеровово време, немогуће би било да Цицерон, пишући књигу за правника Требација Тесту, учини такву основну грешку и да претпостави да je могуће, независно и диспаратно од судбине земљишта, узукапијом преносити својину над зградама подишутим над одређеним земљиштем. To би значило одвојити акцесоријум од пр-инципалне ствари или градити зграде y ваздуху. Ако, дакле, y времену Цицерона није важио принцип „superficies solo cedit”, мислимо, y томе треба видети остатак ранијег режима земљишне својине, Цицероново схватање одражавало je онај период y режиму земљишне својине, кад je поседницима латифундија било y интересу да независно од земљишта, које je сматрано државним и на тај иачин y неку руку неотуђивим, постигну пуну својину над зградама и имплантацијама које су извршили на окупираном земљишту и да независно од судбине земљишта осигурају слободу преноса на својим мелиорацијама, које су ce, уствари, поклапале са економским искоришћавањем земљишта. Земљиште je притом y принципу остајало својина државе a правни промет са земљиштима водио ce као правни ггромет над имплантацијама и инедификацијама. To je био период кад je принцип „superficies solo cedit био проливан интересима владајућих и кад зато још није могао да буде формулисан као правно правило. О том периоду развоја римске земљишне својине, кад још није био формиран принцип „superficies solo cedit” известио je и Апијан. Он, истина, не говори о постојакву тачно формулисаних правних правила али износи ванредно интересантно мишљење владајуће земљопоседничке аристократије. Поводом диокусије о аграрном закону opahe Граха, Апијан помиње (21) да je земљопоседничка аристрократија, међу аргументима религиозног, историског и сентименталног карактера, као један од одлучујућих разлога против

(20) Cicero, Topica, 4, 23. (21) Apianus, В. С., 1, 10.