Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

105

ПРИКАЗИ

енциклопедије права, схватајући га као комбинацију правних форми, добијену коришћењем права као „сировине“, тј. извлачећи из њега структурне непроменљивости. Право дефинише као комплекс норми санкционисаних од стране органа правке заједнице која ове норме делимично и ствара, а норму као „шему делатности“ (Handlungsschema). Будући социолошка константа, право захтева висок ступањ људске способности за организацију, тј. условљено je биолошким фактором духовним животом људи. Са моралом и обичајем je најтешње повезано, што се огледа y „паралелном“ дејству њихових санкција, као и у постојању правних санкција које не одређују и не извршују органи заједнице. Ефикасност права обезбеђује држава, најважнија од свих правних заједница. Као пример осталих правних заједница писац наводи професионалне организације лекара и адвоката који својим сопственим прописима регулишу односе у оквиру организација, док односе међу самим организацијама регулише држава својим правом које овде игра улогу неке врсте „међународног права“. Правосуђе je специфична делатност одређених органа правне заједнице која ce састоји у примени апстрактних правних норми на конкретне животне ситуације. За добро правосуђе неопходна je судиска независност, тј. отсуство организоване друштвене силе, што никако не искључује утицај привредних фактора у виду разних идеологија, нити je условљено поделом власти, или у супротности са обавезном применом прецедената. Независност се појачава сталношћу судија a извитоперује дејством њиховог личног осећања. Апсолутну објективност није могуће постићи из психолошких разлога, те када се каже да je правосуђе објективно, треба имати у виду само историски дату заједницу у којој je постигнут висок степей објективности. Ка објективности су нарочито управљене тежње западњака који ову цене као основну вредност. Све чиниоце који утичу на објективност правосуђа писац дели на оне који могу да имају правнонормативан основ, и друштвену контролу чији нормативан основ нема правки характер, а затим прелази на разматрање ових чинилаца појединачно. Најпре се осврhe на састав и рад судских органа и констатује објективан утицај контроле, принципа јавности, контрадикторности и технике поступка. Међутим, тежак проблем овде претстављају тзв. судиска пристрасност и слободна оцена доказа, с обзиром да се формирање судија и целог правног поретка уопште врши под утицајем привредне структуре правне заједнице. Али и поред овога, начело непристрасности важи у свим културним државама и његово кршење владајуће правно убеђење строго осуђује. Што се тиче слободне оцене доказа, писац je мишљења да се не може санкцијама утицати на судиску пристрасност која нарочито долази до утицаја у политичким процесима. Но пошто су процеси ове врсте ретки, а овим се принципом боље постиже остварење материјалне истине, његово постојање je оправдано. Писац затим прелази на питање друштвене, тј, у социолошком смислу, контроле. Ова не делује увек објективио, jep се поводи за разним утицајима, не ипак садржи јаку црту објективности с обзиром да људи и поред своје биолошки условљене субјективности у суштини свога бића садрже тенденцију ка објективности, Друштвена контрола најјаче утиче на објективност правосуђа кроз друштвеио-психички феномен „правног убеђења“ који je доказ да су правне вредности постале друштвене. Такође дејствује и кроз појам правичности који се у последње време све више замењује утилитаристичким појмом опште користи, као и кроз сукоб судиског осећања и постојећег права, познатог под појмом „празнине у праву“.