Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

107

ПРИКАЗИ

јам који „припада каузалном, социолошком начину посматрања“, а затим са нормативне тачке гледишта у смислу Келзен-Мерклове стушьевитости те придаје правки карактер и нормама које ce односе на рад највиших државних органа a које су практично без санкције. Ове норме, према пишчевом мишљењу, не добијају правки карактер санкционисањем, него тиме што их je могуће потпуно схватити једино у вези са правним поретком у делини, a која (целина) се опет „не може схватити функционално, тј. као правка машина, без појма санкције.“ Примена санкције противу судије je отежана пре свега судиским осећањем колегијалности, а затим веома малом могућношћу утврђивања објективне кривице, те практично долази у обзир само код најгрубљих грешака, као што су нетачна квалификација, неправилно одређивање казне, процесуалне грешке и др. Но писац je мишљења да и сама могућност кажњавања психички утиче на судију и појачава његову објективност. На крају књиге писац разматра питање школовања правника и закључује да ово треба да има као основни задатак изградњу правничког мишљења, које садржи две непроменљиве црте: способност за шематизирање и посматрање целине. Овим ce омогућује образована упрошћене и формализиране слике друштвене стварности, а тиме и објективног правосуђа. Као позитивна страна овога дела сматрамо да се може истаћи пишчев покушај за свестраним, иако не исцрпним, разматрањем овог занимљивог питања, уз тачно запажање утицаја који врше привредни фактори кроз надградњу у виду идеологије; овај утицај писац подвлачи у току целог излагања, иако у томе не иде до краја, тј. не придаје класни карактер владајућој идеологији. Међутим, изгледа нам да с друге стране постоји исувише наглашена и једна, могло би се рећи, биолошка „нота“ (л>удска тежња уопште а нарочито западњака ка објективности), што се нарочито види у погледу поставка права. Неоспорно je да je право творевина духовног живота људи, одн. њихове способности за стварање символа; но, као што знамо, овом се психичком чињеницом на којој се писац зауставља, не исцрпљује суштина права. Исто тако, понегде, иако критикује Келзена, писац стоји доста под његовим утицајем и покушава, између осталога, да логичким путем изведе обавезан карактер (правних) норми које се односе на рад највиших државних органа. Осим овога писац je присталица плурализма у праву, придајући нетачно иравни карактер интерним прописима организација у оквиру државе. Но и поред свега овога писац се труди да остане у оквиру социолошког метода и историског начина посматрања, избегавајући штетна уопштавања. Зато сматрамо да дело заслужује пажњу, тим пре што се ради о писцу једне далеке земље, чија нам je правка култура тако мало позната.

Димитрије Продановић

Gabriel Ardant: TECHNIQUE DE L’ETAT. De la productivité du secteur public. Paria, Presses Universitaires du France, 1953, p. 184.

Ова монографија Г. Ардана, стручњака за економске и финансиске науке, претставља прилог релативно сиромашној литератури о техници државе. Неразрађеност те материје најбоље потврђује чињеница да ни сам појам технике државе нцје још доволшо прецизиран тако да се схвата на разне начине. Писац и не покушава да га одреди, нити га осветл>ава на општетеоретском плану, него са једног више практичног становишта испитује производност јавног сектора. Питагье производности у њему je исто толико важно колико и у