Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

IN MEMORIAM

ЖИВОЈИН M. ПЕРИЋ (1868—1953)

Рођен 1868 y Стублинама, професор Живојин М. Перић умро je 1953 y евојој 86 години у Оберурнену, Кантон Гларус, у Швајцарској, завршивши плодан живот великог научника, педагога и јавног радника своје врсте. Професор Перић дошао je на Правки факултет 1898 године и отада je, као ванредни и редовни професор, остао на својој дужности више од 40 година, све до навршених 70 година живота. За то време, професор Перић сматрао je рад на правној науци својом дужношћу и својим задовољством, а Универзитет je био средиште гьегове главке активности. Професор Перић je био изабран за професора међународног приватног права, али je врло брзо центар своје активности пренео на грађанско право. Отуда су главки његови радови из области цивилистике. Ma колико западне културе, jep je био ђак француске школе, његово порекло српског сељака определило je и његову ужу облает у интересовању за српско грађанско право. То je било право породичне задруге у Србији. Излазећи из једне имућне задружне куће, посматрајући распад задруге, која je појава захватила и Бегову породичну задругу, он се са страшћу и научном педантеријом у исто време бацио на изучавање српског задружног права. Главки циљ његове студије, која се временом претворила у четири књиге његовог система задружног права, био je да докаже да главки кодификатор Српског грађанског законика, Јован Хаџић, уопште није разумео механизам породичне задруге као правке установе у Србији. Због тога се он, који je иначе егзегетичар по свом схватању, бацио на изучавање обичајног задружног права и успео да путем екстензивног тумачења прописа XV главе Српског грађанског законика докаже сву празнину Хаџићеве кодификације и да обичајним правом или попуни или протумачи 22 параграфа посвећених задрузи. Тежак je био Перићев задатак. С једне стране, као егзегетичар везао се за законско писано правило, од кога нипокоју цену није хтео ни желео да отступи. С друге стране, циљ му je био да писани закон оживи обичајним правом и да призна пуну законитост правних обичаја. Лаконске законске одредбе олакшале су му посао, а контрадикторност између законског текста и законодавних тумачења, нејасних правила Законика, дали су му могућност да чврстом формалном логиком опише србијанску задругу, дајући једно епохално дело које je било и остало највеће културно наслеђе о једној установи осуђеној на смрт развојем капиталистичких односа, указујући на романтичарску чежњу за „старим добрим временима“ и разбијајући je стварношћу већ уходане индивидуалистичке својине која je неумитним историским законима ломила за-