Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

лан и практично употребљив одговор на проблем његове теме. Професор Прието Кастро говорио je о системима призива односно правних лекова уопште у грађанском судском поступку. Том приликом се он у основи задржао На старој дилеми; ограничени или неограничени призив, тј.: пуни или ограничени призив, одбацујући оба гледишта као екстремна, а усвајајући тзв. систем пуног пртгзива са извесним ограничењима, и сводећи своја даља излагаша управо на одређивање тих ограничења. Полазећи од гледишта јединствености целокупног, тј. свих инстанца грађанског судског поступка, a сматрајући да у принципу поступак прве инстанце треба да разјасни целокупни предмет спора, професор Кастро сматра да допуштеност новума у призивном поступку треба гледати под углом сврсисходности и правичности, па у конкретизации тога свог принципијелног става набраја и случајеве када je допуштено у призиву наводити нове чињенице и нове доказе, са основном директивой да у случају сумње њихове допуштености суд треба да да позитиван одговор, тј. да их допусти. С обзиром на врло различити став појединих законодавстава по овом питању дискусија по овом реферату je била релативно жива. У тој дискусији се нарочито истицйла интервенција одвоката Херберта Шнајдера (Карлсруе) који je заступао систем неограниченог, пуног призива, истичући да би ограничена изношења новума у призивном поступку учинило да се у већини случајева поступай претвори у спорове по питању да ли у конкретном случају има места изношењу новума или не, а тиме би се у самој ствари с једне стране главна ствар камуфлирала процедуралним питагьима, а с друге стране дошло би до одуговлачења поступка. Осим тога je указано да новија законодавства усвајају више систем неограниченог призива (напр. шведско право). Најзад трећа тема се односила на питање обнове поступка, и реферат, доста уцбеничког карактера, поднео je

професор Сахер (Инсбрук). Сличай начин обраде био je и у реферату професора Енрико Тулио Либмана (Павија) о теми; Претпоставке за принудно извршење, који je само набројао, користећи ce упоредном методом, системе услова за дозволу принудног извршења, не упуштајући се у њихову оцену или у чињење сопствених предлога. На овом конгресу додиривана су и питања из области међународног процесног права. Тако je професор Рикардо Монако (Рим) дао један општи преглед питања тзв. „међународне надлежности“, односно питања надлежности судова појединих држава и појединих (уколико постоје, заједно са међународним арбитражама) међународних судова у грађанскоправним споровима, указујући на све тешкоће због данашњег стања ове матерее (материје сукоба јурисдикција), али и на скоро непремостиве тешкоће да ce y овој етапи међународних односа дође до неког бољег решења. Професор Артур Ленхоф (Буфало) дао je у другом реферату из ове области више маше регистрациони преглед основних принципа по питању признанна и извршења страних пресуда у САД, указујући притом на везу развоја овог питања у односима између самих држава САД и његовог решења у односима између сваке од ших и САД као целине с једне стране и других држава с друге стране. (У вези са овом трупом питања интересантно je споменути и уводну реч министра правде Аустрије Гереа, који je нарочито указао на потребу развијања међународног процесног права и посебно правила ко ja се тичу међународне правке помоћи. наглашујући на важност Хашке конвенције о грађанском поступку и уопште на значај процедуре као средства за поштовање и остваривање права, за добре односе између држава.) Завршни реферат je претстављао извештај професора Ханри Џорџ Мак Махона (Луизијана), који je изложио како историски развој грађанског поступка у овој

125

БЕЛЕШКЕ