Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

У уводном делу приказан je мозаички характер породичног законодавства које je важило на територији Југославије између два светска рата. Констатовано je да je реформа, која je била потребна join пре Друтог светског рата, остварена по завршетку овог доношењем Основног закона о браку и других закона (наведени су Закон о државним матичним књигама, Закон о усвојењу, Основни закон о старатељству, Основни закон о односима родитеља и деце и Закон о личним именима). У другом делу приказано je брачно право. На првом месту истакнуто je да Основни закон о браку почиње „за разлику од правних норми многих држава“ дефиницијом брака и истицањем да су брак и породица под заштитом државе, а да неке установе, као што je веридба, нису регулисане. Дат je такође кратак преглед форме закључења брака. Затим се говори о брачним сметњама и ништавости брака, упоређујући прописе који их регулишу са прописима бугарског, пољског и чехословачког законодавства. Најзад су изложени права и дужности брачних другова и начини престанка брака. Трећи део посвећен je правима деце, обухвативши под овим називом све односе регулисане Основним законом о односима родитеља и деце, Законом о усвојењу и Законом о старатељству. Најпре се говори о основним начелима Закона о односима родитеља и деце и нарочито се истиче да je у Југославији дозволено истраживагье очинства и да разликовање на ванбра-

чну и брачну децу не повлачи никакве последице, jep сва депа без обзира на то да ли су рођена у браку или ван брака имају према родитељима иста права и дужности, као и родители према њима. Затим се излажу права на иые и издржавање брачних друтова и деце. Најзад je изложено јутословенско међународно породично право. Овај приказ нашег породичног права заснован je на законским текстовима који су утлавном правилно интерпретирани. Има случајева да ти текстови нису потпуно дати, или су због уопштавагьа непрецизни, а има и нетачних позива на прописе (напр. говорећи да ништавост брака не дејствује уназад аутори се позивају на чл, 51 Основног закона о браку, мада о томе говори чл. 50 ст. 2 поменутог Закона; или говорећи о држављанству и породичном имену брачних другова по поништењу брака аутори се позивају на чл. 50 ст. 2, што није тачно, јер право на име регулише чл. 51 пом. Закона који има само један став и уопште не говори о држављанству). Вреди напоменути да писци приказа заузимају у основи погрешай став према нашем породичном законодавству кад га без резерве стављају у законодавства источник земаља која су реципирала односне законе СССР-a. То се види како из јасно израженог става, тако и из сталног упоређивања са прописима других источноевропских земаља и духом који провејава кроз цео приказ.

В. Бакић

128

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА