Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

78

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ности потребим исти услови као и за одржај својине, дакле и законита државина (напр. Л. Марковић, Грађанско право, Београд, 1927, стр. 450, М. Бартош, Основи приватног права, Београд, стр. 113). Према бившем војвођанском (мађарском) праву, према Немачком грађанском законику (чл. 900 и 937) и према Швајцарском грађанском законику (чл. 661 и 728) не тражи се законита државина у смислу Аустриског и Српског грађанског законика за стицање стварних права одржајем, већ само савесна. То се не тражи ни у Code civil-y (чл. 2229) али по том законику постоје краћи рокови за одржај ако je државина стечена још и правним послом (чл. 2265). По неким правима државина погодна за одржај не треба чак ни да буде савесна у том смислу што je држалац у заблуди о свом тобожшем праву, тј. да мисли да je власник, титулар службености итд. (§§ 203 Српског грађанског законика, 326 Аустриског грађанског законика), већ je доволшо да je државина слободна од мана (Аустриски грађански закокик у § 345 ову врсту државине спомише под називом „права echt“, док Српски грађански законик меша овај појам са савесношћу). Тако напр. по бившем војвођанском (мађарском) праву стиче службеност одржајем онај који 32 године врши службеност као сеоје право, a није дошао до службености нити je врши силом, преваром, потајно или прекарно, тј. на основу дозволе власника повласног добра, већ je врши јавно и континуирано. То je ипак различите од појма савесног држаоца по Српском и Аустриском грађанском законику који мора себе оправдано сматратй титуларем службености. По француском и швајцарском праву такође je довољна за одржај таква државина. Мислимо да би ово решење мађарског, француског и швајцарског права било корисније и за наше прилике, разуме се уколико се односе на одржај службености, 2. Питање тзв. „законске службености“ интересантно je и са гледишта правке теорије. У теорији je спорно да ли je то уопште службеност у класичном смислу речи, или je то нарочита врста ограниченна права својине. Данае влада ово друто схватанье. Ово схватанье нарочито се ослаша на околност што једном конституисана службеност у принципу траје неограничено као и својина (иако се службеност може изгубити невршењем), док законска службеност, звана још и службеност по нужди (овај назив je много правилнији), траје само донде док траје потреба ради које je конституисана. Закояску службеност предвиђену у § 341 Српског грађанског закокика не познаје његов изворник Аустриски грађански законик. Она je прешла у Српски грађански законик из Code civil-a где je под називом „право пролаза droit de passage” предвиђена у чл. 682 —685 (док у том законику израз „законска службеност“ из чл. 649—652 значи нешто друго). У француском праву она je нарочита врста службености из суседских односа. У аустриском праву она je предвиђена нарочитим законом из 1896. Модерна права, као напр. Немачки грађански законик (чл. 917 и 918), Швајцарски грађански за-