Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИК A3 И

Anton Tautscher: DIE OEFFENTLICHE WIRTSCHAFT. Berlin-München, Duncker & Humblot, 1953, XVI + 399 S. Позлати професор финансиске науке и политичке економије из Граца издао je после низа већих и мањих студија из разних подручја финансиске науке свој систем „јавне привреде“. Данашња јавна привреда у коју се претворила неутрална, стерилна, државна привреда, одликује се свестраним интервенисагьем и уређивањем привреде. Све јавнопривредне установе стоје у служби социјалне и привредне политике; стога, уместо досада неутралне и аутономне финансиске науке треба у сагласности са интегралном финансиском. науком објединити политичкоекономске теорије јавнопривредних установа у једну политичкоекономску теорију „јавне привреде“. Она треба да проучава јавну привреду као целину а тако и поједине јавнопривредне установе у погледу њихове политичкоекономске функције и ефикасности у организацији читаве привреде. Таучерова теорија јавне привреде je дакле много опсежнија него досадашња наука о финасијама, јер изучава нарочито везе између јавне привреде и развитка привреде уопште. То се показује особито у испитивању финансиских планова, цикличних буџета, националног рачуноводства, динамичног деловања јавних расхода, задатка јавних предузећа у циљу усмеравања привреде, сврхе пореза и привредно-динамичне снаге јавног кредита. У уводу, аутор тумачи да je појам финансиске привреде постао сувише узак јер „јавна привреда обухвата сву привредну делатност јавних тела, а не само новчану привреду.“ За јавну привреду je од значаја повећање квантитативное опсега као и квалитативна промена њене суштине тако да je јавна привреда постала „економскополитички инструмент за све сврхе економске политике државе и територијалних тела“. Буџет je стекао юьучну позицију за покретање привредних прОцеса; јавни расхода сада су јемци пуног запослења привреде; јавни приходи инструменти за усмеравање привредне циркулације новца; јавна предузећа фактори сигурности за развитак привреде без опасности кризе; порези средство за усмеравање масе новца и привреде, a јавни кредит, захваљујући привредно активно] политици расхода, мотор за подизање производите. Све те значајне квантитативне и квалитативно промене условљавају замену старог појма „финансиске привреде“ новим појмом „јавне привреде“ која je постала „zur Organisationswirtschaft für die Volkswirtschaft“ (5). Само дело подел>ено je на 12 „књига”. I књига (6 —51) обрађује историју науке у осам главних научних трупа, почевши са камералистима, те наводи нарочито њихове главке претставнике. Остале су трупе физиократска наука о финансијама, класична наука о финансијама, органска наука о државној привреди, интервенциониста чка наука о државној привреди, чиста наука о државној привреди и социјалистичка наука о државној привреди. Међу писцима набраја још Бауера, Бернштајна, Кунова, Хајмана, Хилфердинта, Лориу, А. Милера, Ренера и А. Вебера, дакле већином ревизионисте, али не спомиње ни совјетску нити нашу науку. Сам аутор припада „еко-