Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

235

истиче као н>ену „добру традицију“. Његов став je негативан и према Максу Веберу који се служио поступком „verstehen“ и категоријом „идеалних типова“. Најзад, кад пеки писци, каже аутор, замишљајући да су инспирисани Хусерловим учењем, испуњавају социологију феноменологијом и сасвим отстрањују конкретну и генетичку содиологију, одбацују историју и идеју еволуције, да би их заменили више-мање филозофским интерпретации ама, они су у заблуди о правом значешу феноменологи je. У главк IV („Гласови споља“), аутор излаже ставове двојице француских присталица феноменологије. Jules Monnerot, један од млађих социолога, спггро je критиковао Диркема y својој књизи Les faits sociaux ne sont pas des choses која већ својим насловом указује смер критике. По њему, социологија може постојати „једино ако je, усвајајући феноменолошки став, пре свега дескриптивна и ако се заснива исюьучиво, у крајњој анализи, на доживљеном. Та друштвена феноменологија .. . ставља међу заграде границе појединца, месну и времеяску човекову условљеност“. Објективност je мана: она значи манифестацију комплекса инфериорности, јер Монеро пледира методу интропатије („Љубав и мржша су инструмента сазнања“). Он оптужује Диркема да je одбацивао психологију, иако би се пре могло рећи да je Диркем отишао у супротну крајност у неким својим поставкама. Други заступник феноменологије у Француској, Maurice Merleau-Ponty, професор на Collège de France, сматра да социолог има увек да полази од „искуства које он има, као друштвени субјект, о интерсубјективности“. Међу примерима које наводи за илустрацију свог основног става, налази се и сродство. Међутим, као што Кивилије с разлогом истиче, ако има једна ствар коју су социолошке и антрополошке студије о сродству несумњиво утврдиле, јесте то да се „не само облици већ такође функције сродства много разликују према цивилизацији“ која je y питању и да, према томе, „ако се можемо надати да продремо у ньегову суштину, то неће бита полазећи од нашег уског искуства, већ напротив полазећи од што je могуће шире и продубљеније анкете“. Средишно место књиге чини глава V („Једна нова социологиja“), где аутор излаже у основним линијама социологију професора Жоржа Гурвича. Hajnpe je изложен њен критички део, односно став према претставницима социологије XIX века, који je врло оштар, jep по Гурвичу већина проблема којима су се бавили ти социологи, претстављају уствари тобожње проблеме које je један за другим елиминисала савремена социо логи ja. Гурвич посебно истиче ових шест псеудопроблема: (1) Први од њих je проблем филозофще историје. Социологија je себи поставила питанье о смеру развоја друштава. Социолози су уносили оцену вредности у констатације стварности, допуштали постулат једнолиниског развитка друштва и о њему говорили у једнини занемарујући да у стварности постоји само мноштво друштава. Иако je ово сувише смело и неосновано Гурвичево уопштавање, Кивилије подвлачи да je његова грешка углавном у томе што под изговором одбацивања филозофије историје, он одбацује саму историју а тиме и свако генетичко, еволуционистичко гледиште. (2) Други тобожњи проблем je вештачко супротстављање појмова реда и прогреса. Уобичајено je било убрајати извесне социологов, или боље рећи социјалне теорије y групу реда (например де Боналда, де Местрэ., Ле Плеја), а друге у трупу прогреса (например Монтескијеа, Кондорсеа, Сен-Симона, Маркса). По Гурвичу основна. логичка грешка je у „идентификовању развоја друштва са прогре—