Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

234

на пажња која ce посвећује настави социологије како на универзитетима (свега четири катедре за содиологију!) тако и у средњим школама (где je она факултативни предмет). Аутор концизно излаже, у главк I („Традидија француске социологов“), главне фазе развоја француске социолошке мисли. Међу претечама социологије, у које убраја Кондорсеа, енциклопедисте, Д. де Трасиа, Бирдена, Сен-Симона и Бишеа, аутор подвлачи значај Монтескијеа који je, захваљујући свом изразитом смислу за историски развој и упоредну методу, дао праве социолошке анализе на неким местима својих дела. Стист Конт je дао не само име новој науци, већ je поставив начела и методолошка правила трајније вредности (захтевао je да социологија буде објективна, тј. да споља поематра друштвене чињенице, ида буде позитивна, тј. да се ослободи појма финалности и судова вредности; одбацивао дедуктивну методу и истицао нужност историског истраживања; подвлачио повезаност свих друштвених појава, итд.). Иако Емил Диркем не усваја низ Контових концепција (разликоваше између друштвене статике и динамике; закон три ступња; схватање да човечанство у својој целини образује једно друштво које се непрекидно развија у истом смислу, мада у стварности постоје само посебна друштва), ипак се он у главним тачкама слаже са Контом. У глави II („Социологија и социологизам“), аутор истине да je основна грешка Конта и Диркема у томе што нису успели да потпуно одвоје социологију од извесних a priori усвојених филозофских концепција. Схватање човечанства као „огромне и вечите друштвене јединице“; аксиолошки смисао прогреса који се састоји у преласку из „теолошког стагьа”, преко „метафизичког“, у „позитивно“; претензија да социологи ja да синтезу људских знагьа и обухвати и облает филозофије, све то показује колико je Контова социологија великим делом филозофија историје. Диркемов социологизам продужава Контове заблуде. Диркему није било довољно да буде социолог, он je желео да буде и филозоф, у првом реду моралист. Он je одбацивао схватање да наука не може да нам да правила понашања. По њему би социологија имала да нам пружи неку врсту „лаичког катехизма“. Признајући да je Диркемов социологизам имао ггретеране амбиције, аутор ипак сматра да су често критике биле сувише оштре а понекад и нелојалне, као што je то случај са критичарима изразито католичке оријентације. Да би био разумљивији данашкьи став неких француских социолога, глава 111 („Реванш филозофије“) починке излагагьем теза извесних немачких филозофа и социолога XIX века. Овде се најпре наводи W. Dilthey чије су идеје врло касно, тек уочи II светског рата, имале утица ja у Француској. Као што je познато, гьегова основна теза je у истицању разлике између природних наука и тзв. „наука духа“, која проистиче од различитог начина сазнаша једних и других („die Natur erklären wir, das Seelenleben verstehen wir”). Природне науке имају за предмет data која нам преко чула долазе споља и њихов начин сазнања je апстракција и аналитичко објашњење. Сасвим je друкчије са „наукама духа“. Предмет којим ce оне баве „схваћен je од нас пре него што имамо научно сазнање о њему“. То „разумевање” ставља у покрет не само нашу интелигенцију, већ целокупну нашу духовност. „Исте процесе које појединац открива у себи“ он налази ван себе, „изграђене у друштвену целину“, и док нам je природа „туђа“ и „нема“, друштвене чињенице су нам разумљиве изнутра, ако се тако може рећи“. Ови цитати довољко показују колико су такви ставови у противречности са оним карактеристикама француске социологије које Кивилије