Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

ОШТЕЋЕЊЕ ПРЕКО ПОЛОВИНЕ И ЗЕЛЕНАШКИ УГОВОРИ

1. По ранијем Српском грађанском законику свака страна у двостраном Јтовору могла je захтевати раскид уговора под условом да ни je била добила ни пола вредности онога што je била дала или се била обвезала дати друтој страни (§ 559). Код куповине и продаје то су могли и купац и продавац, иако je скоро редовно раскид тражио продавац. Али je друга страна могла, под известим условима, ако je хтела, да одржи уговор на снази: ако je раскид уговора тражио продавац зато што je уговорена цена била мања од половине вредности ствари коју je био продао, купац je могао одржати уговор на снази ако je ггристајао да доплати колико недостаје до праве вредности ствари; ако je раскид тражио купац зато што je уговорена цена била већа од двоструке вредности ствари, продавац je могао одржати уговор на снази ако je пристајао да се цена снизи до износа вредности ствари. Поређење узајамних престација вршило се према вредностима које су оне имале у време закључења уговора. Доцније промене ньихових вредности биле су без утицаја на пуноважност уговора. Ако je несразмера узајамних давања била толика да једна страна није добијала ни пола онога што je била дала или се била обвезала дати другој страни, онда се говорило да je она претрпела оштећење преко половине (laesio enormis) и због тог оштећења, зато што je за једну страну бж> лезионарая, уговор се могао раскинути на захтев те стране. Све су то оппгга и врло добро позната правила. Она су у Српски грађански законик прешла из Аустриског грађанског законика (§ 934), где су дошла из Јустинијановог кодекса. У том кодексу налази се једна конституција коју шегови састављачи приписују импвраторима ДиоклециЈЕшу и Максимијаиу, а за коју се каже да je издата 285 године, и у којој стоји: „Ако сте ти или твој отац отуђили за мању цену ствар чија je цена већа, човечно je или да добијеш натраг продату земљу по одлуци суда, пошто вратиш цену купцима, или да ти купац, ако он то хоће, доплати колико недостаче до правичне цене“ (с. 2 Cod. 4,44). И по Српском грађанском законику, као и по Јустинијановом кодексу, критериум je био чисто објективан: било je потребно, али je било и довољно, да једна страна у двостраном уговору не прима по том уговору ни пола вредности онога што je дуговала или je већ била дала друтој страни. Кад je то био случај онда се могао тражити раскид уговора без обзира на ма какав субјективан момент.