Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

222

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да по основу обавезног осигурања и однос између Државног осигуравајућег завода и железнице у вези са регресним захтевом због исплате осигуране суме пошиљаоцу. 2. Наша арбитражна пракса стоји на становишту да се за накнаду штете ко ja настане у току превоза пошшьалац, по правилу, има обратити непосредно Државном осигуравајућем заводу, осим у случајевима лимитативно наведеним у чл. 2 Уредбе о обавезном осигурању пошиљака које се предају на превоз Јутословенским железницама. Овакав став изазвао je, по нашем мишљењу оправдане, замерке у нашој правној литератури. Закључујући уговор о превозу и уплаћујући премију осигурања, пошиљалац je истовремено ступио у два, један од другог независна, правка односа. У случају настајања штете на пошиљци пошшьалац има право избора по коме he од ова два основа тражити накнаду штете, разуме се алтернативно а не кумулативно. У прилог оваквог решења говоре како правый разлози тако и разлози целисходности. С друге стране, уплатой једног дела премије осигурања, железница je истовремено ступила у правки однос осигурања од одговорности, те je самим тим стирала право на захтев за накнаду од Државног осигуравајућег завода, уколико би се пошиљалац обратно директно њој за накнаду штете и то шено право гасило би се само ако би постојао dolus на њеној страни или на страни њених службеника. Најзад, ако се пошшьалац обрати Државном осигуравајућем заводу са захтевом за накнаду штете и овај исплати осигурану суму, самим тим на Државни осигуравајући завод прелазе сва права оштећеника, и он под одређеним условима стиче право на регрес према штетнику. 3. У правној литератури и законодавствима појединих земаља различите се одређује висина накнаде штете због закаппьегьа у превозу. Уколико je доказано постојање штете, висина накнаде одређује се по правилу према висини стварно нанете штете, док je у другом случају та накнада обично унапред фиксирана у облику казне за прекораченье рокова превоза. С друге стране, закашњење се може огледати како у прекорачешу рокова ггревоза у ужем смислу речи, тако и у непридржавању рокова за обавештавагье дестинатера о приспећу пошиљке на упутну станицу. Било да je реч о једним или другим роковима, железница je по уговору о превозу одговорна за штету која услед њеног пропуста настане. У случају који претставља предмет нашег разматрања, железница je извршила превоз у прописаним роковима, али није поступила по прописима о обавештавагьу примаоца. Пошиљка je била предата на брзовозни превоз. Рок за авизирање брзовозне робе по чл. 85, § 2, Уредбе о превозу путника, пртљага и робе на железницама изнооио je 2 часа. С обзиром на то да после ослобођеша није