Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НАСЛЕДНОПРАВНИ ПОЛОЖАТ ВАНБРАЧНОГ ДЕТЕТА

277

оно може имати недостатака. Али исто тако могући недостаци стоје и код признагьа очинства. Зар се не може догодити такође да мушкарац који je признао дете за своје, незнајући да je мајка имала у периоду концепције односе са другим мушкарцем, није стварно отац ванбрачног детета које je признао. Или, зар се не може догодити такав случај и код брачног очинства. Да ли je заиста брачно, тј. дете мужа мајке свако дете чије очинство није оспорено? Па ипак, сигурно неће бют правника који ће довести у сумњу начело да такво дете може бити законски наследник заоставштине свод презумггтивног оца. Ако се већ прихватио принцип да je тужба за утврђивање очинства статусног карактера и да судска пресуда о утврђивању очинства повлачи све статусне последице, онда je логична консеквенца таквог принципијелног решена и давање права наслеђивања ванбрачном детету према судском пресудом утврђеном оцу и обрнуто (22). На саветовању врховних судова у новембру 1951 и у дневној штампи поводом тога (23) истакнуто je мишљење да би ванбрачном детету требало признати право наслеђивања према оцу кад je отац својим понашањем примањем детета у кућу или на друге начине уствари признао дете, без обзира да ли je то учинено и на законом прописани начин (чл. 24 Основног закона о односима родитеља и деце). Истакнуто je такође и мишљење да право наслеђивања према оцу треба признати ванбрачном детету чак и онда ако га отац не признаје али га издржава било плаћанем алиментације или издржаванем у својој кући. Извесни аутори (24) сматрају да „наследници треба да буду само чланови уже породичже заједнице, која није само крвна заједница, већ je и радна заједница“. Слично становиште заступа и Врховни суд Словеније (одлука од 12 јуна 1946) (25) кад вели да „основ наследног права брачне деце није само сродство, већ нормалан положај заједничког живота и издржавана оца“. . ~ па према томе да ванбрачном детету припада наследно право према оцу само онда ако je живело са својим оцем у животној или радној заједници. Оба ова становишта имају озбшьних недостатака. Истаћићемо само неке најосновније. Очинство ванбрачног детета се може утврдити само на начине изрично предвиђене законом. То су, као што je већ речено, признане ванбрачног оца и утврђиваше очинства у спору пред судом. Мимо та два начина, предвиђена у чл. 24 и 25 Основног закона о односима родитеља и деце, очинство се не може утврђивати.

(22) Исто мишљење заступа др. Б. Т. Благојевић; Нека питања законског наследног реда код нас данас, „Архив за правке и друштвене науке“, 1954, бр. 1, стр. 65—66.

(23) В. белешку о саветовању врховних судова, „Политика“ од 22 новембра 1951, стр. 2.

(24) В. др. Рудолф Леградић: О развоју наследног права код нас, „Пародии правник“, Београд, 1946, бр. I—2, стр. 25.

(25) В. др. А. Смоле цитирани чланак, „Људски правник“, 1950, бр. 2—3, стр. 99,