Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

292

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

коном или одлуком Скупштине. То су више ман>е политички актиг Скупштине. Скушлтина, ипак, не остаје без гарантија за примену ових гьених аката. Ова гарантија се састоји у праву разрешегьа Већа. Поред тога, тешко je и замислити такав случај у пракси, јер Скупштина има довольно велики морални и политички ауторитет који обезбеђује примену свих гьених аката. —■ Друкчије ствар стоји са одлукама Скупштине. Одлуке су по својој природа чисто правки акти које Скупштина доноси у случајевима стриктно предвиђеним Уставом, за решавање појединачних случајева која ce регулишу законом, у случају приврељденог решавања питагьа која су по Уставу предмет закона, итд. (2). Мислимо да се овде не поставлю питање сагласности аката Већа с гьима, као што je тослучај са горепоменутим актима Скупштине. Скупштина би могла, иако то Уставним законом Шlје изричито прописано да укине акте Већа несагласне с прописима одлуке. Друто питање које се поставлю кад се говори о могућносги укиданю аката Савезног извршног већа од стране Скупштине, јесте питање да ли Скупштина може укинути и нецелисходне акте Beha који су иначе сагласни са законима и одлукама Скупштине, као и акте Већа који су противни директивама Скупштине израженим у било којој форми. У Уставном закону то није предвиђено, те скупштини остаје само политично средство могућност разрешења Већа као санкција за његове нецелисходне а законите акте. Немогућност укиданю нецелисходних аката je у пуној сагласности и логично произлази из концепције једног доследног али и умереног остварења јединства власти какво je спроведено у нашем скупштинском систему. Ако би се Скупштини дало право укидања аката Beha због Нецелисходности, онда би се морало претпоставити да Скупштина има врло деталшо познавање свих конкретних ситуација из праксе и да врши једну широку и детаљистичку контролу, што није ни нормама Уставног закона предвиђено нити би било у сагласности с њеним стилом рада, поред тога што би било и практично неизводл,иво. Ј едино у питањима од. крупног значаја, која иначе не спадају у домен рада Скупштине, било би оправдано контролисање целисходности аката Beha и предузиманю мера за њихово укидање. Поред права разрешегьа као санкције, ко je he се предузети, претпостављамо, само у изузетним случајевима, јер његова употреба поводом ситних случајева не би била, политички посматрано, опортуна, Скупштина би могла имати још једно средство. То би било доношење, ако je то могућно, свог акта којим би регулисала дотично питање, услед чега би акт Beha као супротан акту Скупштине престао важити. Све ово важи и за директиве које Скупштина даје Већу. Питање je сад да ли се, пошто нема изричитог прописа, анализирана одредба чл. 85,

(2) В. др. Јоваи Ђорђевић: Државно уређење ФНРЈ, Београд, 1954^ етр. 112.