Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

САВЕЗНА НАРОДНА СКУПШТИНА

293

ст. 4, може односити и на акта Претседника Републике. Може се рећи да правило које важи за акте Већа не важи и за акте Претседника из простог разлога што није нашло места у тексту Уставног закона, јер да je уставотворац хтео да то правило важи и у овом случају он би га записао. ; Међутим, ова солуција се не може прихватити. Ако пођемо од положаја Претседника Републике и констатујемо да je он само непосредни извршни орган Скупштине, онда нужно долазимо до закључка да његове незаконите акте Скушптина може укинути (3). Затим, Претседник Републике je истовремено и претседник Савезног изврпшог већа, дакле, један његов члан који je само први међу једнакима, услед чега се може примеыити аналогија те сматрати да се одредба наведеног члана оджоси и на акте Претседника Републике (4). Поред тога, оно што потврђује исправност ове друге солуције јесте и закључак који произлази из анализе духа самог Уставног закона и концепције скупштинске владавине у нашој земљи. Дајући оквир за један државни и друштвени систем који тежи за остварењем социјрлистичке демократије, Уставни закон не би могао трпети такав положај Претседника Републике чији акти не би били подложки укидању због незаконитости од стране врховног органа власти Скупштине. Осим тога, прва солуција би била и у контрадикцији с прописом Уставног закона да Претседник мора да делује у оквиру Устава и закона. Овај пропис би био бесмислен у том случају. Што се тиче нецелисходности аката Претседника Републике, као и шегових аката који не испуњавају директиве Скупштине, прютив таквих аката Скушптина може употребити јако политичко средство смензивање Претседника. Практична употребљивост овог средства je join ма!ьа, jep се тешко може замислити настанак ситуације у којој би била нужна његова примена, као што je то, уосталом, случај и са незаконитим актима Претседника, Eeh набројана права Скупштине према Претседнику Републике и Савезном извршном већу, односно дужности ових према Скупщтини, указују на њихов специфичан характер. Запажа се врло широк круг права Скупштине према овим органима, што није карактеристично и за сличне органе у парламентарном и претседничком систему. Та права Скупштине, односно дужности ових органа према Скупштини претстављају прву претпоставку онемогућавsн>а њиховог осамостаљења у односу на Скушптину. Другим речима, она значе први услов да ови органи буду заиста само извршни органи највишег претставничког тела. Али то не би било довољно. Отуда je било потребно лишити ове органе оних права према Скупштини која имају сличии њима у другим системима, и

(3) В. др. Ибо Крбек: Предсједник Републике, „Архив за правые и друштвене науке“, 1953, бр. 1 и 2, стр. 72.

(4) В. др, Радомир Лукић; Начело јединства власти у Савезном Уставном закону, „Архив за правые и друштвене науке“, 1953, бр. 1 и 2, стр. 63.