Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈА

309

за извршење ове обавезе ex iudicato (4). Једном речју, уговор о избраном суду не би имао процесноправних дејстава, али би материјалноправно био пуноважан и производио би своје обавезе као и сваки други. Исто би тако била пуноважна и обавеза странака да избраним судијама плате хонорар. Против предњег тумачеша говори сам текст чл. 7 Закона о привредним судовима који каже да се за спорове из надлежности привредних оудова не могу уговарати избрани судови. То би значило да je већ сам уговор о избраном суду противан јавном лоретку, и као такав недопуштен и апсолутно ништав. Из таквог уговора не могу настати никаква права и обавезе, па ни обавеза на извршење пресуде избраног суда. Зато се не би могла покренути парница пред редовним судом за извршење чинидбе на коју пресуда избраног суда гласи. Ово тумачење значило би и то да избрано судије не би имали право на хонорар. Занимљиво je питање да ли би, ако се прихвати ово тумачење чл. 7 поменутог закона, странна која je после одлуке избраног суда извршила чинидбу на коју та одлука гласи, могла тражити повраћај, позивајући се на то да je одлука суда један непуноважан, ништаван акт. Ми бисмо били за одречан одговор. У овом случају извршење дуговане чинидбе треба узети просто као извршење обавезе из односа поводом кога je дошло до спора, а не као извршење одлуке. Није одлучно то што се чинидба која je извршена поклапа по садржају и величини са чинидбом на коју гласи одлука. Било би необично да дужник може пре одлуке избраног суда извршити своју обавезу, а не може то учинити после тога. Напоменули смо напред да забрана уговарања надлежности избраног суда одговара теориској кондепцији да избрани суд врши државну правосудну функдију (5). Доследно спроведена забрана вршења ове функције од страна избраног суда значила би забрану да из уговора о избраном суду настане макакво пуноважно право или обавеза. Ово тумачење изгледа нам ближе. Ипак, једна одредба која би на несумњив начин предвидела смисао забрана садржане у чл. 7 Закона о привредним судовима не би била сувишна. Што се тиче избраних судова којима би се искључивала надлежност редовних судова, и ту би једна одредба о забрани утоварања надлежности избраних судова

(4) Овако би се могло узети и у случају ако се одлуци избраног суда у једној земљи не даје егзекватура у другој зато што није испушен начелан услов за то (реципроцитет, владина изјава).

(5) Ову, процесноправну теорију заступају у немачкој науци, напр., Goldschmidt (Zivilprozessrecht, S. 198) и Nikisch (Zivilprozessrecht, S. 588). У аустриској науци процесноправну теорију одлучно брани Sperl (Rechtspflege, S. 782 —783). Овај писац указује на то да je Бечки врховни суд у својој пракси од 1915 напустио цивилистичку теорију и прешао на процесноправну. Бранећи ову другу, Шперл истине да странке не испуњавају приватноправне дужности кад бивају позване да поставе избране судије и да још мање може бити речи о томе да су оне уговорно обвезане да се подвргну избраном суду и да поступају по његовој пресуди. Пресуда избраног суда je, по њему, вршење судиске дужности, изналажење а не допуна објективног права. Она je пружање правке заштите. Иза пресуде избраног суда стоји суверенитет државе (op. cit .).