Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

308

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Сваки од наведених разлога утицао je, пород вероватно и других у већој или мањој мери да се нашим новим ггравосудним законима предвиди недопуштеност уговарања надлежности избрании судова. Но, оно шло нас на овом месту интересује више него правнополитички мотиви који оправдавају недопуштеност уговарања надлежности избрании судова, то je смисао ове забране. Какво je правно дејство норме која каже да домаћа нравна лица односно грађани не могу међу собом утоварати надлежност избрании судова? Несумгьиво je да се на постојању уговора о избраном суду не може засновати приговор надлежности редовног суда нити се на пресуди избраног суда може засновати приговор правоснажно пресуђене ствари. Исто je тако несумњиво да се, без обзира на тумачеше које се даје, принудно извршење правоснажне пресуде избраног суда не може од редовног суда захтевати. Другим речима, таква пресуда није извршни наслов. Укратко, уговор о избраном суду нема никакво процесноправно дејство. Али, има ли материјалноправно? Рекли смо већ напр'ед да о правној природи овог уговора постоје две основне теорије: утоворна (цивилистичка) и процесноправна (јавноправна). По првој, уговор о избраном суду je материјалноправни уговор међу странкама. Избрани суд не врши правосуђе, него извршује вољу странака. Његова улога je слична улози трећег лица коме су купац и продавац поверили да одреди цену. Његова пресуда није ауторитативни правки акт, него се по својој суштини своди на уговор којим странке утврђују свој однос. Избране судије у пресуди утврђују, као пуномоћници странака, гьихова права и дужности (3). Ако се прихвати ова друга теорија, онда би то значило да je странка која je пресудом избраног суда обавезана, дужна да своју обавезу изврши на основу једног приватноправног уговора који je сам по себи пуноважан. Ако она то не би добровољно хтела учинити, друтој страни стоји на располагању тужба редовном суду

(3) Ову природу уговора о избраном суду сликовито изражава Мерлин кад каже да пресуда избраног суда није ништа друго него „уговор који су странке потписале руком судија избраног суда". Оваква концепција овог уговора практично долази до изражаја нарочито код тзв. arbitrato con logllo bianco, која je уобичајена у неким земљама а нарочито у Италији. Странке предају арбитру бланко потписан лист који он накнадно испуњује својом одлуком. Та одлука важи онда као поравнање и судска пракса признаје га као такво, (В. Ascarelli, ~Das Schiedsgerichtverfahren nach italienischen Recht" у Internationales Jahrbuch für Schiedsgerichtwesen, cb. 1, стр. 93). Из овога би следовало дд се пресуда избраног суда има да просуђује по принципима који важе за уговор, а не по онима који важе за пресуду (Nussbaum). На овом месту не можемо се упуштаи у одену уговорне и процесноправнё теорије. НапомСнућемо само то да да je приватноправна концепција најдаље отишла у Француској и Белгији. У Немачкој й Аустрији су мишљења о правној природи уговора о избраном суду поделена. За приватноправну концепцију изјашшавају се Schönke, Nussbaum, Bernhardt. Практично на истом становишту стоји и Rosenberg кад каже да избрани судови не врше државно правосуђе и да уговор о избраном суду не припада процесном праву, него оној правној области којој пркпада и спорни однос (Lehrbuch, S. 585).