Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ИРАКСА

319

1, прописује: „Пријаву своје намере да ступе у брак вереници he учиыити матичару надлежног народног одбора“ (В. и чл. 29, ст. 2, 3 и 4; чл. 30, ст. 2; чл. 31, ст. 3; чл. 34, ст. 1; чл, 35, ст, -3). Помоћу наведеног текста могу се вереници дефинисати као лица која имају заједннчку намеру да ступе у брак. А очигледно je да два лица не могу имати заједничку намеру да ступе.у брак ако се о томе нису на неки начин споразумели, то ће рећи ако то нису једно другом обећали. Веридба није ништа друго него тај споразум, то узајамно обећање, а сами обећаоци су вереници, или будући брачни другови, како их Закон о браку назива на неким местима (чл. 32, ст. 2; нл. 33, ст. .1; чл. 35, ст. 1). Веридба, дакле, увек нужно претходи браку. То и наш закон имплицитно каже, кад наређује да су будући брачни другови дужни да матичару пријаве своју намеру да ступе у брак. И веридба. и брак су уговори. Извршеше првог je истовремено закључење другог. Није нужно задржавати се на тобожњем верском карактвру веридбе. Свако зна да реч вера у нашем, језику не значи само религију, него и задату реч. Вук у Српском рјечнику наводи код ове речи (под 2) да она значи Treue und Glaube, fides и наводи и ове примере: „задати коме вјеру; je ли тврда врјера? ухватити вјеру (с ким); убио га на вјери; преврнути вјером; Не трун’ јадан у тамници, Марко! Beh дај мени твоју вјеру тв.рду Да ћеш мене узет за љубовцу Тврда вјера оставит’ те нећу“. А мало даље (под 5); „vide просидба; под вјером стајала дјевојка три године“. Верити, по Вуку, значи исто што испроситц, а за веридбу стоји: „кад се вјери дјевојка, vide просидба“. Верити се не значи друго него sponsalia facere, se fiancer, sich verloben, Назив римског права за веридбу sponsalia дошао je од глагола spondere свечано обећати, jeip je веридба у прво време наста j ала свечаним обећањем у облику стипулације, дакле „давањем вере“ и ни тамо -није имала верски характер (Ulp. 1. 2 Dig. 23, 1). Уосталом, овде се може потсетити да je по праву и католичке и православие цркве и закључење самог брака било независно од сваког обреда у цркви. Захтев обавезног венчања у цркви je релативно новијег порекла. По канонском праву за закључење брака била je задуто довол>на проста сагласност будућих брачних другова. Канонско право захтева тек од Тридентинског сабора (1563) да брак буде закључен код цркве, у присуству свештеника и сведока. У неким државама брак je и данас неформалан и закључује се простом изјавом сагласности. По Српском грађанском законику веридба je била неформална и настајала je простом сагласношћу воља. Њу су, по народном обичају, пратили узајамни поклони: „а покрај овога (договора) или за овим бива обележје, дарови и уздарје“ (§ 61), Та обележја су била, између осталог, и доказ да je сагласност постигнута и да су обећања дата. Али je поред неформалне веридбе Српски грађански законик знао и за формалну веридбу која се обављала после узајамног обећаша: „Затим следује прописани испит, који бива пред својим свештеником,