Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

484

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Рапала и анексије ријечке државе Италији (јануар 1924). Појаву, развој и правый аспект тзв. ријечке државе, спољнополитичког питаша које je после Првог светског рата имало карактер сличая характеру тршћанског питања после Другог светског рата, обрађује сад, кад je ово питање добило своје коначно решење, правый историчар са Загребачког универзитета, проф. Ф. Чу.линовић. О ријечком питању и о хрватско-италиј адским надисналним односима постоји бројна литература. У библиографији коју писац подноси помиње ce 202 италијански, 28 српско-хрватски, 5 словеначки, 26 француски, 8 немачки, 9 енглески, 4 мађарски и једно дело чешки писано; о Ријеци од 1915 —1924 постоје скоро искључиво само италијанске публикације. Текст који у делу яалазимо има синтетички карактер. Материјал за закључке дали су нагшси утлавном италијанских аутора. Главни пишчев напор био je, пре доношења суда, да податке ових написа политички постави на ноге. Но, писац се у свом методу није задовол>ио чигьеницама супротне стране. Извесне моменте, често акдпје испод површине, писац наслућује и за њима je трагао, али пуне одгсворе н:;је могао добити, јер изворна грађа о томе није му била приступачна. „О свим тим свакако потајним акцијама, пише аутор, нема засада сигурних података. Закључци о томе могу се изводити ]едино из многих појединости, које заједно доводе до етановитога закључка. Прерано je join, да би се о томе могао добити увид у тајне архиве Рима, а они би одговорили ja спим и одрешитим језиком. Но како ту нема могућности установљења, не преостаје друго до сабиракье чињеница, па макар оне имале истом неку вјеројатноћу. Ниlко нам не може приговорити, да становиту чшьеницу утврђујемо конклудентним чинима и посредним доказима, ако нам je засада онемогућено шезино установљење непосредном документацијом. Главно je при томе утврдити објективно и непристрасно ньезино постојање. А то je могуће и на друга начин, кад јеизравни пут пресјечен” (82 —83). Лондонски пакт, ма како неприхватљив за Југословене, Ријеку je доделио Југославији. У расулу Аустро-Угарске, 19 октобра 1918, кад монархије фактички већ није било, ријечки гувернер je записнички предао владине установе претставницима власти Државе Словенаца, Хрвата и Срба. У граду су се налазиле јутословенске чете које су одрекле да се покоравају бечкој команди. Тек сутрадая, 20 октобра, конституисан je италијански Conaiglio Nazionale. 4 новембра у луку je упловио италијански контраадмирал Райнер „ради заштите сународника” и био притом гост југословенских власти у граду. 10 новембра ушла je у Ријеку и јача јединица српске пешадије. У међувремену пристигле су и италијанске трупе. На иницијативу савезничких официра, између команданата je решено да све трзше напусте варош до даље наредбе. Но, чим су се повукле српске чете, Италијани су прекршили уговор, запосели град и почели своју окупацију. Иако само окупатори, дакле на туђем термторију, Италијани су одмах протерали Народно Веће и довели на власт анексионисте и њихов Consiglio. Од тога тренутка почела je патетичка драма ријечке кризе. Ријечка држава mije одговарала империјалистичким циљевима РГгалије, Рим je желео аиексију а не формирање посебне државе. Но, кад су се овим плановима одупрли неки савезнички државници, у првом реду В. Вилсон, Рим je принуђен да маневршпе. те да индиректним акцијама постигне циљ. Почетком јула нахушкана маса масакргграла je неке француске војнике. Међусавезничка команда запретила je евакуацијом италијанских трупа, те je