Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

428

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ступак; по другом правилу пријевремено постављена тужба може бита обновљена након протека четворомјесечног рока, па онда суд има одлучивата поводом обје тужбе а да притом не смије прву оцијенити као преураньену (8). Њемачки Савезни закон о управном судишту проводи усуштини слично регулисаше: справка мора три мјесеца чекати рјешење управног органа, а по истеку рока почиње се рачунати опћи тужбовни рок од мјесец дана (чл. 19). Но тај тромјесечни рок за доношегье рјешења може се у одређеним ситуацијама и скратити и продужита. Продужита се може одлуком суда, ако суд утврди да постоје „оправдани разлози“ за недоношење акта у нормалном тромјесечном року, па онда суд одређује нови „примјерени“ рок за доношеше рјешења. До истека тога новог рока мирује управносудски поступак, па ако je управни орган на иницијативу суда дснио тражени ацт, суд je дужан „огласита главну ствар свршеном“ (чл. 19, ст. 2). Још je интересантнија могућност скраћивања тромјесечног рока: странка може покренути управни спор и прије његова истека ако сматра да je ~ради нарочитих околности случаја примјеран један краћи рок“ за доношење рјешеша (исти чл.). Закон није навео које су то нарочите околноста, и ту има суд врло широко подручје своје акције: он се може сложити с аргументацијом странке и тужбу узети у даљи поступак као правовремену, али ју може и одбацити као преураньену. При тако широким овлаштењима суда може се лахко догодити да неко лице покрене управни спор по истеку прописаног тромјесечног рока, премда je судска пракса за такве отвари развила већ краће рокове но у том се случају тужба не смије одбацити као закашгьела ако није прекорачен о.пћи прописали рок (9). Према томе, трајање тужбовног рока према француском и н>емачком праву није апсолутно чврсто што се таче рачунаша dies a quo, па се према томе може у извјесној мјери и мицати dies ad quem. Ипак je за обадва система карактеристачно да je dies ad quem поставлен, те да постоји практична граница кат тужба постаје закадпьела. Због тога je нарочито интересантно утврдити да у аустриском и југос л эвенском праву dies ad quem уопће не посте ји; Аустриско право предвиђа већ од Устава из 1934 за оба основна облика шутње шестомјесечни рок у коме странка мора чекати рјешење, па прије његова истека не може повести управни спор, али кад тај рок мине, није везана ника кв им мак си мал пи м роком за покреташе управног спора. Јутославенски Закон о управним споровима поставио je правило да се у року од 60 дана има ријешити жалба странке на првостепено рјешење, односяо да се и ово рјешеше има донијети у

(8) Материјалп у кшизи; J. Appleton_ Traité élémentaire du contentieux administratif, Paris, 1927, str. 551. (9) Ule, op. cit. str. 95 —96.