Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

433

ШУТЊА АДМИНИСТРАЦИИ

расправљање (рјешење Савезног врховног суда бр. Уж-161/52 и многи идентични јудикати републичких судова), а напосе и у отварила гдје надзорни орган није странци одговорио баш ништа. Наиме, према прелазним наређењима свих сада важећих закона о народним одборима, постојање гријешке ништавости у управном акту (чл. 76, т. 7, Опћег закона о народним одборима) има. као посљедицу да се по праву надзора мора поништити акт с таквом гријешком, и то сваки акт „против кога нема мјеста жалби“. Стилизација чл. 76, т. 7, Опћег закона о народним одборима тако je императивне природе да се у ту дужност не може сумњати. Према томе та дужност надзорног ништења потискује у други ред питање да ли се ништи другостепени акт или првостепени (јер и тај потоњи постаје акт „против кога нема мјеста жалби“ кад je напр. протекао законски жалбени рок); а сасвим у позадину долази питагье да ли се такво ништење има провести по приједлогу странке или самоиницијативно од стране надзорног органа. Према томе, док de lege lata може постојати двојба да ли je надзорни орган овлаштен да дискреционо одлучује хоће ли поводом поништити друтостепено односно првостепено правомоћно рјешење и с других разлога незаконитости (а то питање код нас join ни je коначно рашчишћено), дотле не може бита никакве двојбе у то да je надлежни надзорни орган дужан узети у поступак преставку која се упире на разлоге ништавости из чл. 76. т. 7, Опћег закона о народним одборима, као и да je дужан огласити побијани акт ништавим када тај разлог ништавости стоји. Околност да се страйка није послужила судском тужбом против друтостепеног акта или праводобном жалбом против првостепеног акга кад je жалби било мјеста, не ослобађа надзорни орган од дужнссти надзорнзг пон,;штавања, те се по моме мишљењу странна може послужити судском тужбом не само кад je њезин приједлог одбацила друга или трећа инстанција, већ и кад je ма која од те двије инстанције шутн>ом прешла преко приједлога, И даље, ако суд у управним споровима начелно мора по службеној дужности пазити на гријешхе ништавости управног акта (чл. 37, ст. 2, Закона о управним споровима), било би сасвим нелогично да одбацује као недопуштену тужбу која je покренута с разлога што je надзорни орган пропустио да огласи ништавим акт који садржава гријешку ништавости по изричној законској одредби. У том случају не може, дакако, бита мјеста за примјену опћег тужбовног рока по чл. 21 Закона о управним споровима, као ни санкције по чл. 27, т. 1, већ има само мјеста року по чл. 23. Друго материјалноправно питање допустивости тужбе ради шутње администрације у вези je с одређивањем надлежности судова у управним споровима. Према југославенском Закону о управним споровима та je надлежност повучена генералном клаузулом да се у управном спору може по правилу побијати сваки управни акт који одговара легалној дефиницији из чл. 5, ст. 2. Међутим та генерална клаузула има изнимке у два основна правда, Једанпут