Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

444

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Између тих двију алтернатива које могу настати као посљедица одређивања рока за доношење управног акта, постоји битна процесна разлика. Наиме, поступак по чл. 64, чак и с евентуалном примјеном чл. 36, ст. 3, није поступак по службеној дужности, већ je то нов управни спор, покренут по hoboj тужби, док ce y случају недоношења рјешења поступак наставља по службеној дужностп. Према томе и та могућност одређиваша рока за доношење управног акта у случају испричивог закашњења туженог, може постати за тужиоца тегобно одуговлачење с коначним рјешавањем његове ствари, и уистину he он бити у много повољнијем положају кад тужени орган поново ушути (којег ли парадокса!), него кад он ипак донесе акт, али незаконит. Ту битну разлику ништа не смањује чињеница да у оба случаја може на крају крајева доћи до мериторне одлуке суда, само што пут до те одлуке може за странку бити трновит и дуготрајан. Али и такав какав je, са свим својим могућим застојима и компликацијама, тај пут ипак пружа у коначном свом резулгату остварење странкина захтјева за пуном правном заштитом. А он гарантира и објективну страну читаве ствари провођење законитости: тамо гдје je странка задовол>ила своје субјективне потребе, не значи да су пропусти одговорних службених лица туженог органа предани сваком забораву (24). Из читаве описане ситуације сасвим јасно избија коначан закључак да спор о законитости, окончан пресудом по чл. 40, ет. 2, као и спор пуне јурисдикције, окончан пресудом по чл. 40. ст. 5, - у коначном свом расплету постају најчешћи спорови пуне јурисдикције с најпунијим овлаштењима суда, Недолази то до изражаја само у законској формули да рјешења суда, донесена по чл. 65, у свему замјењују акт надлежног државног органа, већ и у оној практично) мјери која се на то логички непосредно надовезује: по правомоћности свог рјешења, суд га доставља органу надлежном за извршегье (судском или управном како je већ прописано за коју упразну материју), и тај орган има то рјешеше провести без одлаганьа. ЗакЈвучујући ову точку може се ипак поставпти и једно питан>е de lege ferenda: не би ли се читаво регулирање по чл, 65 Закона о управним споровима, уколико се оно односи на чл. 40, ст. 5, дало поједноставнити, а самим тим и знатно скратити трајање поступка? Не би ли се напр. као основица за такво поједностављење могла прихватили замисао да суд већ у поступку по чл. 23 одређује рок за доношење управног акта, с тим да при прекорачегьу тог рока сам непосредно и коначно одлучује о само) ствари?

Др. Велимир Иванчевић

(24) Као што je суд дужан да обавијести државни орган виши од туженог кад доноси своју одлуку по чл. 64 Закона о управним споровима, тако je то исто дужан учинити и по доношеььу рјешења на основу чл. 65. То може бити зачетна фаза једног новог, поглавито дисциплинског, поступка против службеника који су одговорни -за такве трубе пропусте у дјеловању управе.