Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

443

ШУТЊА АДМИНИСТРАЦИЈЕ

пак суда битно друкчији него у стварима гдје се пошреће н;ви управни спор: Суд найме не доставља тај захтјев на одговор туже ;ом органу и трећим лицима, као што то бива по чл. 30, ст. 1, већ само тражи од туженог да га овај писмено извијести о разлозима због којих ни je донио наложени акт. То дакле више није одговор на тужбу, веп оправдавање закашњења, и оно се има извршити у непродуживом року од тридесет дана након достављања позива на оправдање (чл. 65, ст. 2). Овакво позивање има само у једној точци сличност с достављањем тужбе на одговор, тј. утолико што тужени орган може, оправдавајући закашњење, поставити приговоре у погледу допустивости захтјева тужитеља (напр. приговор о пријевремености). Прави характер позивања на оправдање и самог оправдања види се у томе што ће суд уважити приједлог странке и донијети властито рјешење само у случају кад тужени орган није уопће или није ваљаним разлозима оправдао своје закашњење. Али ако управни орган оправда стварним разлозима CBOje закашњење (а такав разлог може бити напр. да услијед објективних околности није могао на вријеме довршити утврђивање чињеничног сташа у случају касаторне пресуде по чл. 40, ст. 2), тада суд неће уважити захтјев странке. Ова оцјена оправданости закашњења коју врши суд, ни je дискреционе природе, већ je то оцјена чишенипа које je у оправданье свог закашњења навео тужени орган, па зато нема ни елемента дискреционог одлучивања на страни суда да ли he уважити захтјев странке да донесе властито рјешење или he тај захтјев ријешити друкчије. Ово „друкчије“ Закон о управним споровима није изријеком регулирао. Али кад ce већ иде линијом ’ описане строгости, тад ce посвема слажем с оним мишљењем, које за ту ствар предвиђа могућност да су одреди туженом органу рок у коме има донијети своје рјешење (22). Крај непотпуности самог закона и крај изричног императивног одређивања ситуације кад мора суд донијети властито рјешење, то je једини практичан излаз за оправдано закашњење. Али таквим одређивашем рока могу онда наступити и двије начелно различите ситуације: ако управни орган донесе свој акт, нужно престаје читана зашТита од шутње баш као да и није био позван и као да je донио акт у смислу чл. 29, ст. 1, па окда треба примјенити и тај чл. 29 са свим конзеквенцијама које из ньега произлазе, рачунајући чак и с могућношћу да страйка неће бити задовољна донесении актом, већ да he тражити нов поступак по чл. 64 Закона о управним споровима (23). Ако пак управни орган не донесе акт у постављеном року, поступак се пред судом има наставши и без изричног захтјева тужитеља, те има окончати „рјешењем“ које he у свему замијенити акт управног органа.

(22) Б. Мајсторовић, Коыентар, стр. 124'. Уосталом, то je у приликама које третира § 4 овог чланка, добар експедијенс њемачког Савезног закона о управном судишту. (23) Мајсторовић, ibid.