Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

456

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ђење. Но, код тога се настојало да буде дат његов смисао а да се уз то не оде у исувише Слободан превод. Заксник за битољска села регулише извесна веома осетгьива питања из свакидашњег живота села у Битољском срезу половином XIX века, Због тога су његове одредбе од нарочите важности за упознавање тих прилика. Оне се односе на: сеоску самоуправу, сакушьанье пореза, задуживање села, борбу против самовоље разних чиновника, односе на чифлицима, одређивање граница разних дажбина које су узимали владике и попови за обављање разних верских обреда, нормирање каматне стопе, забрану давања поклона, борбу против кршења одредаба тарифа кланаца, борбу против разбојништва и борбу против протурања лажних гласова. Сеоска са.њоуправа. Према одредбама Битољског законика, на челу села налазио се кмет. Уколико je село било насељено Турцима, они су бирали кмета који се звао већил, а уколико je било насељено хришћанима, они су бирали кмета који се звао коџабашија. Уколико je пак село било мешовито, Турци су посебно бирали већила, a хришћани посебно коџабашију. Избор сеоског кмета вршио се, уколико сељаци нису били задовољни дотадашњим кметом, крајем фебруара сваке године. Притом уколико се нису могли сложити једногласно око избора, био je изабран онај који je добио већину гласова присутних сељака. После избора, обавештавана je скупштина среза о томе ко je изабран и он je добијао од среског начелника повељу да je изабран за већила односно коџабашију. Сеоски кмет je, вероватно, имао и другу надлежност. Одредбе овога Законика говоре само о његовој надлежности око сакупљања пореза, задуживања села и борбе против извесних незаконитости о којима he ниже бити речи. Сеоски кмет je сакупљао одговарајуће државне порезе од сељака свог села. Притом, он није смео да узме више него што je прописано, а уколико би прекршио ову одредбу, излагао се одговорности. О сакупљању пореза сеоски кмет био je дужан да поднесе рачун сељацима свога села, и уколико они нису били задовољни његовим радом, могли су му отказати поверење и изабрати другога. Задуживање села као таквог није могло да се обави без знања и сагласности свих сел>ака и без одобреньа среске скупштине. Па и тада се то могло обавити само ако je „велика нужда“ и ако не може да се прође без тога задуживања. Поступай овога задуживагьа био je тачно одређен. Већил односно коџабашија морали су за то да добију одобрење од сељака, па je затим требало да оду са још неколико „разборитих људи из села и да изложе скупштини среза, као и износ новца којим мисле да задуже село. Они су могли да закључе уговор о зајму у име и за рачун села тек пошто су добили одобрење од скупштине