Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

404

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

„iudex tunc litem suam facere in'tellegituT, cum dolo malo in fraudem liges ‘sententiam dixerit”(ls). Овај Улпианусов фрагмент je изазвао многе дискусије. Неки аутори(ls) мисле да ce Улпианусов текст односи на специјалан случај који je он хтео изузетно да изузме од деликата и изједначи са судијином одговорношћу за друте грешна. Друт(l6) сматрају обрнуто (пошто ce y фрагменту не каже ништа о томе y коју категорију сблигација спада ово дело, него само даје њетова дефиниција) да je реч о специјалном случају који je Улпианус хтео ,да одвоји Сјц других случајева судијине одговорности и уврсти га y деликте. Поред тога што ни једно од ових гледишта није прибавило за cede довољно убедљивих аргумената, она, су неприхватљива и због тога urro ce сукобљавају ca чињеницом да не постоји никаква друта тужба сем квазиделкктне којом би стракке опгтећене долозном радњом судије могле захтевати од н>ега обештећење. Пошто je судија одговарао за штету коју je причинио странкама немарношћу, несумњиво je, и.тим npe, одговарао и за долозно причињену штету. Ако je нормално квази)деликтно одговарао само за imprudentia, онда je за dolus морао одтоварати на други начин. Ако никаква друта тужба не постоји, морамо закључити да je iudex qui litem suam fecit одговарао квазиделиктно без обзира да ли je дело извршио долозно или кулпозно. Ако су Аурее инсистирале на imprudentia, сне су то могле чинити да истакну да судија одговара и за немарност израз „licet per imprudentiam“ овде значи: „макар из непажње“ или „иако ce ради о непажњи“. Откуда пак неслагање Улпијанусова текста и других текстова, касније. Из целе ове анализе најмање што ce може закључити то je да culpa није заједничка карактеристика око које су Јустинијанови правници окупили случајеве које су сврстали y квазиделикте; y многим слЈ’чајевима могуће je долозно извршеае квазиделикта(l7). Што ce тиче другог дела ове теорије да je битна карактеристика деликата dolus изврцшоца, она je још очигледније неоснована. Још Жирар(lß) je указао да ће y многим случајевима предвиђеним y lex Aquilia постојати деликт damnum iniuria datum иако je радта извршена кулпозно a не долозно. За поткрепљење овога довољно je навеста два места из Јустинијанових Институција (4, 3. 3 и 4,3 14(19) и неколико места из Дигеста (9, 2,30, 3; 2,5, 1; 19, 2, 32 пр.)(2o).

(14) И даље објашњава: „Dolo malo autem vldetur hoc facere si evlđens arguatur élus vel gratia vel inimiciţia vel etiam sordes.” (15) Lenei: Edictum perpetuum (2),_ crp. 163 u 216; Levy: Privatstrafe und Schadenersatz im klassischen röm. Recht, (1915), стр. 49; Cuq: Manuel, (2), стр. 590. (16) Yvonne Chastaignet: La notion de quasidélit, Thèse, 1927. стр, 35—39. (17) Утолико Je Кпблеров (Kühler: Die Haftung für Verschulden bei kontraktsähnlichen und deliktsähnlichen Schuldverhältnissen, Zeitschrift der Savigny-Stiftung, 1918, стр. 218) закључак тачан да je код квазиделиката кривица извршиоца могућа али није нужна. (18) Girard: Manuel, (7), стр. 673 пр. 2. (19) Ј. 4,3, 3: . . . nam alioquin non minus ex dolo quam ex culpa qulsque hec lege tenetur; J. 4,3, 14: . . . si dolo aut culpa eius homo ... ita ex hoc caplte ex dolo aut culpa de ceţero damno , , ,