Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

420

правном смислу.. Даље, на истој страни сам рекао: „Присвајање може правно-технички имати и друте облике осим својине.. (Видети још Стварно право, 1949, стр. 30; Увод y грађанско право, 1952, стр. 294; чланак „О кодификацији имовинског права”, Анали, бр. 4/1954, стр. 395; чланак „Нека спорна питања из грађанског права”, Анали, бр. 2/1955, стр. 169 —70; итд.). Јасно je онда што проф. Лукићу „изгледа (јер није јасно речено!) да треба да буду правни прописи који регулишу својину y економском смислу“. Разуме ce да то шгје речено јер такву бесмислицу нисам ни могао рећи. Сваком je јасно да правви проггиси не могу регулисати својину y економском смислу него само y правном, док y економском смислу својину регулишу сасвим друти фактори. Додуше има буржоаских писаца идеалиста, као например Штамлер који тврде да се.дравним прописима истовремено стварају нови економски односи. Али ja сам утграво критиковао такво схватаље (Увод y грађанско право, стр. 16 —-17). Реченицу: .„Суштина Iгрисвајањ.а изгледа ка ce састоји y присвајању плодова ствари, одн. дохотка, одн. вишка рада, одн. производа (јер ни то није јасно речено)” принуђен сам да сматрам карикирањем и довођењем читаоца y заблуду, тим rrpe што je проф. Лукић управо y наведеном ставу дао, иако крњу, моју дефиницију присвајања. Исто тако жи приписује да скуп свих „својинских права“ чини пуну својину, те да стога она код нас постоји али подељена“. Међутим, није ми јасно шта то значи па према томе нисам то могао рећи Hit „јасно“ ни „нејасно“. С друге стране кзтпуно јасно сам рекао које су организације носиоци јавноправг ; компоненте код corpi ja листичке својине, a које су нооиоци ггилватноправне компоненте. (О томе сам, например, y Основила стварног права говорпо на око пет страница —• стр. 72 и след.) итд. Могао бих навести још много таквих примера којимз аугор намерно ствара утисак ,да сам рекао бесмислене и недоречене ствари, али мпслим да вг наведени цитат довољно указује на неуобичајени и изненађујући начин полемисања друга Лукића. Што ce тиче саме суштине излагања y овом чланку, сматрам да je она погрешна, недоследна и међусобно противречна. Он местимично пада y исту грешку као и Перовић: узима као своје озо што je пре њега већ речено, a истовремено критикује ауторе који су то рекли. Навешћу примере да бих ово илустровао. На стр. 210, стр. 3, каже „ ... стога мислимо да je најбоље да ce под термином право својине, или, укратко својина, подразумева ~класична”, апсолутна својина. .Даље, на стр. 213, стр. 2 каже: ми смо већ рекли да сматрамо како јавноправне елементе не треба мешати са прпватноправпим. Под појмом својине треба разумети само класичну, приватноправну својину, схваћену као апсолутно право располагаша субјекта стварју.. . Сви јавноправни елементи морају ce избацити из појма својине и евентуално образовати неко друго право“. Међутим, очевидно je да je то тврђење нетачно јер ce проф. Лукић одмах сетио ра држава „присваја део до-