Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

473

ми роб je стицао само слободу и постао клијент (aliens libertinus), а однос између господара и тако ослобођеног роба заснивао ce на fides која je само морално обавезивала господара. У друтом дериоду, који ce протеже до 312 године пре н. е., тј. до чувене реформе Апија Клаудија, римска држава почиње да признаје y iCBOM интере.су, посебно y интересу јачаша своје војне снаге, поменуте форме манумисија, управо њена дејства. контролишући, штитећи, индиректно санкционишући постојећи клијентски однос између патрона и клијента (aliens libertinus-а) који ce заснива на fides, и да манумитованим робовима омогућује стицање статуса civitatis путем изјаве (professio) коју су они вршили пред цензором са iussum или бар? са пристанком господара. Установа цензуре односно ценза претставља terminus a quo, момент пре кога манумитовани роб није могао стећи статус civitatis. Реформом Апијевом 312 године пре н. е., којом ce ослобођени робови и њихови десценденти уписују y све трибусе и, према томе, дрипупгтају y comitia tributa, сви робови ослобођени манумискјама vindicta и testamento стичу статус civitatis. Од тада изјава (professio) пред цензором добија карактер самосталне форме манужисије (manumissio censu) y којој и iüssum domini претставља спољну манифестацију господареве воље да свога роба ослобађа. Од 312 године пр-е н. е.. дакле, разж<lчите форме манумисија производе једнака дејства стицање статуса civitatis. Ha крају аутор излаже своје ишљење о постанку манумисије in ecclesia. сматрајући да je поникла на Западу и поткрепљујући хипотезу према којој je кастала из манумисије inter amicos. До ових х-ипотеза аутор je y овој својој студији, писаној на веома концизан начин, дошао ослањајући ce на оскудне и несавремене изворе, крчећи истовремено стазу кроз прилично обилну, али y великој мери и y битним стварима међусобно несагласну литераТ УРУ, износећи уједно са шему својственим l’esprit de finesse и њену критику која доказује његово оштроумно и дубоко познавање домашаја и дејстава старих римских институција. Иако je аутор услед оскудних извора, који осим тога датирају из каснијег времена, и могао о изнетим дроблемима посхавити великим делом само хипотезе, он их je својом дубоком, можемо рећи и дијалектичком логиком, поставио на начин који омогућује да ce ова тешка дроблематика сагледа много јасније него што je то до овога рада било могуће. Његова излагања, y великој мери оригинална, о развитку клијентеле, структури манумиолје vindicta као једној од бројних дримена in iure cessio, положају грађанинаincensus-a и роба између извршене професије и лустрације, домашају Апијеве реформе, позитиван су прилог романистичкој науци.

Др. Никола Микуландра

WORLD COPYRIGHT. An Encyclopedia. Ediaed by H, L. Pinner, 4 vol. Leyden (Holland), A. W. Sijthoff, vol. I (A —Ci), 1953; vol. (Ce-II), 1954, 856 pp. Свјетска енциклопедија ауторског права, замишљена као обилно дјело y 4 свеске, које би обухватало 80 система националнкх ауторских права изложених по опецијалним рубрикама, на којој сарађују многобројни еминентни стручњаци за аугорско празс из разних земаља под руководством Pinner-a, изашла je досад y 2 свеске на енглеском језику. Ова енциклопедија чинила би