Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

404

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

следства“ или „одрицање од наследства“, дотле текст у издаиьу „Службеног листа“ (ћирилицом) и „Архива“ (латиницом) употребљава два термина: израз „одрицање насљеђа”, „одрицање од наслеђа“ употребљава ce увијек y смислу субјективнот права (чл. 136, 139, 141, 143, 221 итд.). Међутим, с друге стране, употребљава и израз „наследство“ у два смисла: као имовине објекта заоставштине (чл. 147 и 148), а затим у смислу одрицања од будућег права на наследство (чл. 109, ст. 1, и 140, ст. 2), гдје je требало такођер употребити термин „насљеђе“. На тај начин нарушено je терминолошко јединствено диференцирање појмова које се могло врло лако остварити дсследном употребом израза „наследство“ за означаванье имовине, објекта, оставине, те „наслеђа”, „наслеђивања” за означивание субјективног права (наследнотгравног овлаштегьа). Како видимо ради се о два различита садржаја јвдног истог термина: „наследства“ у смислу субјективнот. права и „наследства“ у смислу имовине, објекта насљеђивања. О овој појмовној разлили треба водити рачуна ка,д се разматра садржај и значај сваког наследноправног института, дакле и института одрицагьа од наследства. У правним прописима који су до 6 априла 1941 били на снази, појмови одрицања од наследства и одбијања наследства, који су сада у Закону о наслеђивању спојеки под једним називом „одридан>е", односе се увијек на право наследства, на субјективна наследноправна овлаштења. То je нужно произлазило из правне конструкције „лежеће оставине“ (14) као темелног начела тадаппьих наследноправних система. По тим системима ни je било прелаза имовине (заоставштине) на наследнике у тренутку смрти оставитела, jep се за тај моменат везивало само отварагье наследства, позиваше на наследство. Стицање права наследства зависило je о прихвату, наступу, а прелаз имовине на наследнике слиједио je тек уручењем (правно правило из § 797 бив. Опћег грађанског законика) (15). Насљедно право нашег Закона о наслеђивању спаја моменат стјецања права наследства (наслеђивања) са моментом прелаза имовине на наследнике, које се збива истовремено у часу смрти оставитела, (чл. 128 и 135). Особе које се налазе у посједу оставинске имовине без правног својства наследника имају само положа) држаоца (детектора) имовине. Према томе кад се нека особа у часу смрти оставитела нађе у пооједу заоставштине, ова чиньеница сама : за себе није доволна за стјецање својства наследника и прелаз заоставштине на ову особу. Да би се ово могло остварити потребно je да тој особи већ у часу смрти оставитела припада оубјективно

(14) Који je био и посебно изражен одредбом садржаном у реченици 2 § 547 бив. Опћег грађанског законика: „Прије него je наследник прихватно заоставштину, ова се тако сматра, као да ју покојник још посјелује“, Слично je било предвиђено и у § 585 бив. Предоснове. Против усвајања фикције „лежеће оставине“ жестоко je устао др. Ч, Марковић у нав. дјелу на стр. 293.

(15) Тако dr, М. Maurović: Nacrt predavanja о općem privatnom pravu, knj. V, Zagreb, 1927, str. 16, i dr. B. Eisner u djelu Eisner-Pliverlč; Miâljenja о Pxedosnovi, str. 367 — 36В.