Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О ОДРИЦАЊУ ОД НАСЛЕДСТВА

405

наследно право (насљедноправно овлаштење), односно да касније наступи такав догађај, који има Једнак учинак као физичка смрт оставитеља (проглашење умрлим, одрицање од наследства). (1) Институт одрицања од наследства (наслеђа) односи се на субъективно наследно право, насљедноправно овлаштење одређеног наследника. Овај институт омогућује наследнику да се овим својим субјективним правом, правом наследства (наслеђивања), дакле. наследноправним овлаштевьём, користи и на негативан начин: да одрицањем тога права онемотући, сггријечи прелаз заоставштине на своју особу, до кога би иначе дошло по сили закона. Из свога треба заклучити да институт одрицања од наследства по нашем Закону о наслеђивању треба разумијети у смислу одрицања од права наследства (наслеђивања). За потврду ове тезе нека послужи join и слиједеће: (а) Код одрицаша од наследства за живота оставитела на основу споразума претка са потомком (по чл. 140, ст. 2), ради се о одрицању од будућег права наследства (насљеђивања). То произлази и из прописа чл. 140, ст. 2, по коме се потомак споразумно са претком може одрећи „наследства које би му припало“. Појам „наследства“ овдје je очигледнО употреблен у смислу права на сукцесију (16). Наиме, до момента смрти оставитела будући наследник није власник објеката будућег наследства нити у односу на ово може имати било какво стварноправно овлаштекье ко je би се запенивало на наследном праву. Право неких пресумптивних (будућих) наследника, тј. оних који се налазе у сдносу потомка и претка, да се за живота оставиоца могу одрећи свог будућег права наследства, извире из установе законског наслеђивања а нарочито из права на нужни дио Овдје се заправо ради о праву наследства којему се нетко нада (17). Ово право in spe доћи ће до изражаја само кад буду испуњене све оне предпоставке о, којима иначе овиси стјецање својства наследника као и кад буду испуњени увјети за покреташе и вођеше оставинског поступка (чл. 216, ст. 1), дакле кад умрли остави имовину. Пресумптивни (будући) наследници још за живота оставитела рођењем или ступањем у одређени породичноправни однос (склапањем брака, усвојењем) (18) улазе у круг особа «ојима у часу смрти оставитела закон признаје субјективно наследно право. Тим дога-

(16) Формулација става 1 чл, 140 „одрицање од насљедства -које није отворено“, није потпуно исправна. Наследство које није отворено није „наследство“ stricto sensu. За живота оставитеља оно представла његову имовину ко ja евентуално може бити предмет будуће оставине. Наследник, тј. потомак споразумом о одрицању не одриче се права на будућу оставину и йене предмете, већ права универзалне сукцесије. На то указује и одредба чл. 139, ст. 1, по којој нема дјеломичног одрицаша. То би било могуће кад се не би радило о одрицању од права наследства (наслеђивања).

(17) Др. Б. Благојевић: нав, дјело, стр. 3, оправдано сматра да овим „насљедницима“ не припада субјективно насљедно право, већ да они имају само „правку наду“, кодом они у правилу не могу располагати. Због тога установа из чл. 140, ст. 2, представља изузетак у нашем праву.

(18) С овим догађајима изједначују се случајеви из чл. 23, ст, 3, тј. кад не постоји одлука о утврђењу очинства, а отац je ванбрачно дијете признао за своје пред надлежним органом или га je довео да с њиме живи или je на други начин показао да га признаје за своје.