Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

408

ла законског наследника, одређује да се наследник који се одрекао наследства само у своје име сматра као да je „умро прије оставиоца“. Чини нам се да су ова два прогшса у извјесној оупротпости, јер док се једним утврђује важење претпоставке, да je наследник који се одрекао умро прије- оставиоца, други се заснива на претпоставци као да такав наследник никада није био насљеднџк. Последице које произлазе из једне и друге -претпоставке нису увијек исте и једнаке. Кад се сматра да je наследник који се одрекао умро прије остависца, долази у правилу до примјене права репрезент-ације. На мјесто наследника који се одрекао само у своје име долазе оне особе које тога наследника по законском реду наслеђивања наслеђују. Међутим, по друтој претпоставци, по којој се сматра као да наследник који се наследства одрекао никада није био насљедник, нема мјеста примјени права претставлања. „Слободки“ дио заоставштине имао би припасти осталим сунаследницима који наслеђују по законском основу позивагьа на наследство. Прва солуција усвојена je у нашем наследном праву кад се ради о наслеђивању дијела оставине који je постао Слободан услијед сдрицања законског наследника у своје име (чл. 143). Друга солуција дошла je до изражаја код насљеђивања дијела оставине који je постао Слободан услијед одрицања тестаменталног наследника (чл. 142), и то без обзира да ли се ради о одрицагьу у своје име или и у име свога потомства (чл. 136, ст. 2). Наш закон je найма усвојио начело да код опоручиог наслеђивања слободни дио пркпада оставиочевим законским наследницима, уколгко из садржаја тестамента не би произлазила „каква друга намјера заоставиочева.“ Прописујући последице које настају код одрицања наследства, наш Закон о наслеђивању није поближе одредио кад ће се сматрати да наследник који се одрекао наследства „није никада био наследник“, а када да je „умро прије оставитела“. Кад се ради о одрицању у име свога потомства, дакле кад je одрицање потпуно може се сматрати да наследник никада није био наследник. Тада нема мјеста праву репрезентације. То посредно произлази ииз прописа чл. 143. Само у случају кад се ради о одрицању у властито име може доћп до примјене устэнова права репрезентације. Примјена овог права по пашем закону ограничена je само на случајеве кад се ради о наслеђивању дијела законског наследника (чл. 143). Напротив, кад je у питању наслеђивање дијела тестаменталног наследника, који се одрекао само у властито име, закон отступа од тога начела и одређује да тај слободни дио оставине припада законским наследницима оставитела (чл. 142), а не законским наследницима наследника који се одрекао наследства у своје име. Услијед тога одрицаша од наследства, кад je у питагьу тестаментално наследство (наслеђивање), има шири домашај. Не само