Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О ОДРИЦАЊУ ОД НАСЛЕДСТВА

409

што на насљедство позвани наследник услијед одрицања од наследства губи својство тестаменталног наследника, већ се учинак одрицања протеже и на сам тестамент као основ позивања на наследство. Из чињенице што „слободни” дио тестаменталног наследника, припада оставиочевим закояским наследницима (у случају кад из самог тестамента не произлази каква друга намјера оставиочева чл. 142), треба заклучити да се у погледу тог (слободног) дијела заоставшти-не сматра као да тестамент не постоји_ Ово с разлога што по нашем наследном праву законско наслеђивање долази у обзир само кад нема тестамента, кад je он неважећи или кад шиме није обухваћена цјелокупна заоставштина. Оваква. солуција у нашем закону објашњена je досљедном примјеном начела „да особа која долази на наследство умјесто наследника који je из било којих разлога отпао, наслеђује оставиоца непосредно по сопственом праву а не изводи своје наследно право од наследника који je отпао“ (Види: Објашњење на стр. 148) (21). Из стилизације прописа чл. 142 произлази да у сваком случају треба претходно утврдити да ли из тестамента не произлази и каква друга нам ј ера (заоставиочева). Тек онда ако ње нема или се не би могла утв'рдити, долази до примјене законско наслеђиваше (22). Због ове неодређености, у Закону и широке могућности интерпретације воле оставителза постоји опасност честих опорова. У Закону није одређено како he се насљеђивати слободни дио нужног наследника који се одрекао права наследства. По нашем праву постоји найме мсгуЬност да се и нужни наследник, зато jep je прави наследник, може одрећи свог права наследства (чј;. 221, ст. 3). Пошто право нужних наследника долази у обзир само онда кад се ради о тестаменталном наслеђивању, треба водити рачуна о томе да ли je оставител тестаментом расположио цјелокупном имовином. У томе случају одрицање од нужног наследника од права наследства има за последицу да остају у цијелости на сназп располагања извршена тестаментом Уколико je оставител расположио само дијелом своје имовине оставивши нужни дио нужном наследнику, у томе случају дио нужнога наследника, који остане „Слободан“ услијед одрицагьа, насљеђује се по чл. 143, Ово с разлога што се установа нужног дијела темели на одредби закона, па се у том смислу изједначује са закояским наслеђивањем.

(21) Ово питање било je изгледа правилније ријешено у бив. Предоснови за грађански законик (§ 698 —600), гдје се правила разлика да ли се ради о лицима која су позвана на наследство (тестаментом) са или без одређнвања дијелова, У случају кад на наследство конкурирају наследници •са одређеним дијело.ч заједно са онима чији наследии дио није одређен, или само ови потовьи између себе, Слободан дио прирашћује оним наследницима чијн дијелови нису одређени (§ 599). Напротив, кад су поставлени само наследници с одређеним дијеловима, тада слободни дио припада законским наследници.ма (§ 500). У погледу овог режима, који иначе одговара правним правилп.ма из § 560 —563 бив. Опћег грађанског законика, предлагало се да се (слично чехословачкој основи) право прираштаја још шире постави: да се одређивање дијелова у тестаменту узме у смислу утврђивања међусо&ног односа наследника, а не као фиксно ограничење и утврђење квоте, —. па би се у такво.ч случају морало водити рачуна о пресумптивној воли оставитела (Види đr. Eisner-Pliverić: nav. djelo, str. 371).

(22) Др Б, Благојевић: нав. дјело, стр. 250 —251.