Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 01. 01. 1956., S. 83

69

СУДСКА ПРАКСА

Стога je Врховни суд HP Србије поништио решење органа за социјално осигурање донето у таквом поступку, при чему je заузео натгред изнето становиште. Пракса у решавању управних спорова одлучна je у эаштити начела учешћа странака у поступку. То учешће обухвата не само саслушатье странке, већ и оружаяье могућности да она у току целог овог поступка брани и оживотвори своја права и правые -интересе. То се постиже на тај начин што се странци има допустити да у испитном поступку пружи све доказе који-ма распола-же у прилог свог права, с тим што je орган који води поступай дужан да се изјасни о тим доказ-има, а поред тога странка треба да буде упозната са прибављеним дока-зима који би ишли на њену штету и да уопште учествује у извођењу докаэа у испитном поступку. Из низа пресуда већа за урравяе спорове ко-јима су санкционисана предња начела испитног 1 поступка наводимо пресуду Врховног суда HP Србије У бр. 945/52 од 15 априла 1953, којом je поништеыо решегье органа унутраппьих послова донето у управном поступку без поштовагьа ових начела. Уверенье да се тужиља обепежила квислинпжим радом за време непријатељске окупадије наше земље у смислу чл. 2, тач. 5, Закона о установљењу права на пензију повлачи за тужиљу одређене негативне последице, а нарочито губитак права на породичну пензију. С обзиром на тај правни значај поменутог уверегьа за т-ужиљу, њој се морала пружити у управном поступку, који je претходио издавању уверења односно доношењу оспореног решења к-ојим je то уверење потврђено, сва потребна могућност да оживотвори и заштити своја права и правке интересе. Међутим, при издаван>у поменутог уверен>а о тужшьином држању за време окупације односно при донотењу оспореног решења који-м je жалба против тог увереша одбијена, није тако постзчгљено. Тужени орган узима у оспореяом решетьу да су чињениде које говоре о тужшьином квислиншкой раду утврђене детальном проваром a није ближё одређено којим путем и из којих извора -су црпени ти подаци, што je било потребно учишгти jep би се само на тај начин омогућило тужиљи да да се изја-сни у погледу тих извора и да побија њихову веродостојност. Поред тога, тужжља се позвала на одређене сведоке који би имали да посведоче да не стоје чињенице ста-в---љене тужиљи на терет и ти су сведо-ци саслушаяи у управном поступку, а у оспореном решешу шихови искази уопште ни-су цењени. Ако je тужени орган сматрао да ти искази нису веродостојни имао je у оспореном решењу да изнесе разлоге за то. 2. Решавање претходног питања у управном поступку. Претходно питање у управном роступку je саставни део чињеничног сташа конкретне управне ствари о којој се решава, и од решегьа тог питања зависи одлука о конкретно] ствари. Међутим, то питање чини эасебну правну целину и у надлежности je суда или кот другог државног органа. Пракса управних органа у односу на претходно питање била je неод-ређена и колебљива.