Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

144

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

конвенцијама” између зараћених страна. Тако уговорно ратно пгаво познаје, поред већ наведене Петроградске декларације од 1868,. Хашку декларацију од 1899 о забрани употребе зрна која тгмају једино за циљ ширење загушљивих или отровних гасова; Хашку декларацију од 1899 о забрани употребе зрна која се лако шире или: распрскавају у људском телу (меци дум-дум); Вашингтонску конвенцију од 1922 о забрани употребе загушљивих и отровних гасова и сличних отрова; и Женевски протокол од 1925 о забрани употребе у рату загушљивих, отровних и сличних гасова и бактериолошких средстава. Најзад, немогуће je на овом месту не поменути увод IV Хашке конвенције о законима и обичајима сувоземног рата, познаг под именом „de Martens-ове клаузуле”, увод који je санкционисан и Нирнбершком пресудом после Другог светског рата, а у коме стоји: „У очекивању једног потпунијег зборника ратних закона, Високе уговорне стране сматрају потребним да констатују да, у случајевима на које се не односе прописане одредбе које су оне усвојиле, становништво и зараћене стране остају под заштитом и под влашћу начела међународног права, која проистичу из установљених обичаја између цивилизованих народа, и закона човечности и из потреба које налаже јавна свеет”. Пошто су наведене забране у текстовима уговорне природе дате само примера ради, то се из свега досада изложено? основано може извући закључак да се и атоыска и хидрогенска оружја у доба рата морају сматрати у најмању руку недозвољеним по међународном праву. Да би се у будућности отклонила свака сумња у погледу ове већ постојеће забране, потребно je при свем томе неуморно радити да та оружја буду од стране међународне заједнице и изрично забрањена, што опет налажу и закони човечности и јавна свест (1). 11. Када се на овај начин поставља питање употребе атомских и хидрогенских бомби у доба оружаног сукоба, у коме се сматра да народи једни другима треба да чине што мање зла, а што се и правним прописима потврђује, онда, a fortiori, морају бити сматране недозвољеним и морају бити забрашене експерименталне експлозије атомских и хидрогенских бомби, пошто оне и у доба мира могу —■ судећи по изјавама које дају одговорни научници народима нанети тешке патње и непроцењиве штете. Beh je речено да су народи позвани, а на то их нагоне и све веће потребе сарадње на разним пољима, да раде на омогућаван.у

(1) Antoine Pillet, врло оштроумни познавалац ратног права, приметно je join 1898 (Les lois actuelles de la guerre) да би „употреба једног разорног средства постала недозвољеном ако би његова моћ била таква, да би морала произвести дејство чак и на неборце у близини непријатељстава. Доиста, поред тровања вода и бомбардовања, не види ce које би то средство могло бити. Али, није немогуће да се с напретком науке не пронађе j'ajna претварања читаве једне области у велико гробље где би борце и неборце спајала иста судбина. Тога дана, право и човечанство мораће се побунити против употребе која би се намеравала учинити са новим открићима. То су начела којима садашње међународно право признаје ауторитет“ (стр. 92).