Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПОСЛЕДИЦЕ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИХ ЕКСПЛОЗИЈА

143

стављају средства масовног уништавања од далеко слабијег дејства. Ево на чему се то моје уверење заснива. Пошто je сам појам рата, појам оружаног сукоба, увек претстављао прибегавање грубој сили, постављало се и питање да ли груба сила, сем свога закона, признаке и неке друге законе и правила. Такви закони и правила постоје. И заиста, маколико дубоко залазили у историју сукоба међу народима, ми наилазимо на извесне обичаје који су увек били поштовани. Увек се, опште узев, подвлачило да се „рат не може сматрати стихиском појавом која настаје и пролази не придржавајући се никаквих правила”. „Установили су се обичаји, међу којима извесни воде порекло од незапамћених времена и који зараћеним странама прописују законе чију важност нико не мисли да доводи у питање. Тако разликовање између бораца и небораца, ко je je релативно скорашњег лорекла, не потврђује ниједан текст с обавезном снагом; ипак оно служи као основ праксе у ратовима наше епохе”. И теорија и пракса држава потврдиле су гледиште да рат претставља однос државе према држави, дакле сукоб између држава а не борбу против ыирног и ненаоружаног становништва. Ова схватања су поткрепљена одређеним правилима уговорне природе која су државе усвојиле да би рат учиниле човечнијим. Тако, Петроградска декларација од 1868, на чијој су изради сарађивала искључиво војна лица, истиче као основно схватање; „да једини законити циљ који државе морају себи поставити јесте слабљење војне силе непријатеља; „да je у ту сврху довољно онеспособити за борбу што je могуће већи број људства; „да би тај циљ био премашен употрсбом оружја која би непотребно увећавала патње људи онеспособљених за борбу, или би учинила њихову смрт неизбежном; и „да би употреба сличних оружја била отада противна законима човечности.” На другим међународним састанцима, као на Бриселској конференции (1874), на заседању Института за међународно право (1880) и на двема Хашким конференцијама (1889 и 1907) опште je усвојено начело да зараћене стране не уживају неограыичено право у погледу избора средстава за борбу против непријатеља и да треба осудити дела противна законима човечности, а ко ja нису корисна или потребна за постизање ратног цшьа. Тако члан 22 Правилника Хашке (IV) конвенције о законима и обичајима сувоземног рата од 1907 поставља, као опште начело, да „зараћене стране не уживају неограничено право у погледу избора средстава за борбу против непријатеља”. Један писац je умесно подвукао да на овом основном начелу почива читаво регулисагье ратног права. Члан 23 истог Правилника забрањује, између осталог, употребу отрова или отровног оружја и употребу оружја, зрна и материја које проузрокују излишне муке. Али то није све. Помеаути члан 23 Правилника упућује и на „забране установљене лосебним