Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

наметати једној од странака улогу тужиоца a другој улогу туженога. Таква се пракса, наводно, противи нравном схватању народа, коме није јасно због којих разлога један супруг треба да прими одиозну ознаку тужиоца а други (још одиознију) туженога, кад они то не желе, а такав распоред процесних улога ни садржајно не одговара стварним међусобним односима странака, Због тога се, са стране оних који су прихватили ову критику, пледирало да у случају споразумног тражења развода поступак не би требало покренути тужбом зећ приједлогом, заједничким (у формалнопроцесном смислу) поднеском оба брачна друга. Са оваквим схватањем сложно се у једној прилици и Врховни суд HP Хрватске, по чијем се мишљењу не мора нужно изводити да поступак треба да отпочне тужбом; ни закон то не одређује у случају споразумног тражења развода (28). Ова je сугестија прихваћена, па се у члану 399 Закона о парничном поступку прописује да се, кад je у закону одређено да развод брака могу тражити споразумно оба брачна друга, парнични поступак покреће споразумним приједлогом брачних другова. О овом приједлогу суд одлучује пресудом. Тиме се, јамачно, посредно мијењају и називи улога странака у поступку. При заузимању одређеног става о овом проблему требало би у првом реду ставити на чисто: Да ли je приједлог за измјеном назива процесних улога странака имао за циљ само удовољавање једном лаичком перхоресцирању уобичајених парничних термина, или се њиме смјерало и на нетто више од тога на то да се и поступак поводом споразумног тражења развода води по другим начелима, а не по оним која важе за парнични поступак. 2. Ако се захтјев зауставља на формалном моменту, на питању како he се иницијаторни поднесак и странке назвати, онда није било разлога да се томе тражењу не удовољи. Но требало би имати на уму да процесни теротини представљају резултат једне конвенције и да нема смисла приступати промјенама уобичајених и „уходаних” термина, ако то не траже озбиљнији разлози од оних који су се досад истицали; ако се захтјев за промјеном не образлаже аргументима који се заснивају на тврдњама да досадашњи термини ни садржајно више не обухватају оно што се њима жели обухватити. Из одредбе члана -399 Закона о парничном поступку могло би се закључити да закон удовољава само сентименталној страни приговора. Јер, не само што се не дира у правило да се о захтјеву рјешава пресудом (што није у нашем процесном праву уобичајено за поступке покренуте приједлогом), већ се изричито одређује да ce приједлогом покреће парнични поступак. Са становишта законодавства у важности до ступања на снагу Закона о парничном поступку (узимајући, наравно, у обзир и правка

(28) В. одлуку Врховног суда НРХ Г 467/46 од 25 октобра 1946. Колико нам je мз властитог запажања познато, ыеки су судови и иначе, у изнимним случајевима, кад су странке на томе инсистирале, пропуштали да у расправном записнику и пресуди странке означују процесним терминима тужиоца и туженога.

СПОРАЗУМНО ТРАЖЕЊЕ РАЗВОДА БРАКА