Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

62

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

правила), не би могли усвојити схватање Врховног суда HP Хрватрке, по коме овај поступак није требало покретати тужбом јер „ни закон то не одређује”. Закон заиста није прописивао тужбу, али закон тужбу ни je нити забрањивао. Правка правила о парничном поступку, с друге стране, нигдје нису стављала у изглед могућност да би се поднесак којим се покреће поступак могао назвати друкчије него тужба. Али, не само то. За подручје брачног процесног права требало je на основу одредаба члана 72 („По тужбала ... за развод брака ...”) и члана 80 („по свакој тужби за развод брака...”). а и на основу'других одредаба Основног закона о браку, закључити да ни позитивни закон за брачне спорове нема у виду могућност покретања поступка на други начин осим тужбом. Будући да закон предвиђа обострано тражење развода брака засновано на истом чињеничном и правном основу, требало je, одступајући у извјесном смислу од опћег правила о, литиспенденцији, да оба брачна друга поднесу тужбе за развод брака. У таквој ситуацијп и један и други брачни друг имали би истовремено и улогу тужиоца и улогу туженога, а суд би о тужбама донио јединствену пресуду. Ако je споразум за траженье развода постојао међу супрузима већ прије покретања поступка, није било запреке да брачни другови своје тужбе не поднесу у истом поднеску. Називањем иницијаторног поднеска именем „приједлог” не рјешавају се јединствено оне процесне ситуације у којима до сагласног траженьа долази тек током поступка. Но тешкоћа може доћи у случају кад би током поступка један од брачних другова одустао од свог ранијег приједлога. Од тога часа би ипак требало онај првотни приједлог накнадно назвати тужбом, а странкама дати називе тужиоца и туженога. Сасвим изван домашаја ових процесних правила остају она несумњиво сагласна схватања брачних другова о потреби тражења развода брака, која се реализирају тако да тужени, не тражећи са своје стране тужбом развод брака, признаје наводе тужбе и предлаже усвајање тужбеног тражења, 3. Приговор по коме би требало усвојити предложену промјену термина из разлога што у оваковом бракоразводном поступку нема -спора само je дјеломично умјестан. Бракоразводни поступак покренут или вођен на споразумно тражење брачних другова није једини парнични поступак у коме нема спора а ипак се покреће тужбом и странке се у њему означују као тужилац и тужени. Поред чињенице да неспорним постаје сваки грађанскоправни спор у коме тужени признаје наводе и захтјев тужиоца, неспорни су од самог почетна сви они статусни спорови у којима се тражи конститутивна судска одлука којом се мијењају дотадањи статусни односи, а ' странке су од самог почетна сагласне и у чињеничним наводима и у правним захтјевима. Такви статусни поступци ипак се воде у форми парнице, и према томе, noicpehy тужбом, jep се једино судском пресудом може постићи циљ за којим странке теже. Оне саме, изван парнице, нису у правној могућности да. мијењају свој статус. Случај