Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ОДУМИРАЊЕ ПРАВА

бројчано смањивање оних особина, које карактеризирају државу, као пгто су напр. њезини органи (1). Притом ce ствари постављају опћенито, не улази ce y детаљнију анализу развитка појединих органа и оних конкретних друштвених потреба, које су изазвале њихов постанак и нестанак којих ће имати за посљедицу, да he и ти државни органи изгубити разлог својега постојања. Развитак ce који пут посматра механички прочее одумирања државе значио би бројчано смањење Ороја -државнюс органа; кала их кише не буде неће-битич|д..државlС Притом право остаје некако по страни. Из чињенице, да у уређењу ФНР Југославије поред нестајања државних органа постоји велики број правних прописа, изводи се одвише једноставан закл>учак да се право јача и да, стога, као неки нови квалитет мора постојати и у социјализму. Таквом схваћању узрок je у суштини тај, да се држава и право посматрају одвојено, као двије међу собом различите друштвене појаве. Притом се заборавља да су то двијг стране једне и исте. појаве организације класнога друштва. Држава представља апстрактни појам, којгГ ооухв-Sîra оне органе, одвојене од већине њезина становништва, што својом активношћу остварују изравне или посредне интересе класе на власти. А право je такођер апстрактни појам, у којему су поред обичајних прописа, што их санкционирају државни органи, обузети сви они прописи, што их ти органи издају да би могли вршити своје функције. У тим апстрактним појмовима изражене су све оне заједничке конкретне особине, које карактеризирају свако државноправно уређење, које je досада постојало и које још сада постоји као једна цјелина. Будући да се конкретно ради о једној цјелини, коју су људи раставили, да би je боље изразили помоћу својих појмова, иако до тога растављања у стварности не долази, нестајање неких државних органа вуче за собом и нестајање оних правних прописа, што их они издају. Уосталом, у хисторији права то није ништа ново. За апсолутизма су француски краљеви владали, издајући правке прописе у облику ордонанса, едикта и декларације (2), који су поред обичаја и римскога права представљали формалне изворе права у оном раздобљу. Послије пада апсолутне монархије, нестао je орган —■ владар, који je издавао ордонансе, едикте и декларације, а с њиме и ти извори правних прописа. Функцију законодавства преузео je Конвент, који je владао спомоћу декрета. То je нови извор права, који ступа на мјесто краљевских правних прописа, и у којему долази до изражаја чињеница, да je буржоаска класа дошла на власт у Француској.

(1) Л. Гершковић у диску сиј и о питањима теорије права, „Наша стварноет”, 1955, бр. 10, стр. 434,

(2) Патентна писма представљају примјену правних прописа на конкретне случаје те не улазе у категорију извора права за апсолутизма у Францу ској.